TV KRITIKA: Srozavanje RTS - Poruke tihog Dona

U ovom slučaju takav razlog postoji: on otvara rane naše državne televizije, koje svima nama, prikovanim ispred domaćeg ekrana u ove kovid-dane, otkrivaju neozbiljnost i neodgovornost. Prema onome što je zaista vredno i što svakako valja predstaviti, RTS se odnosi ravnodušno, čak sa vidnim nipodaštavanjem. U isto vreme, daje svaku prednost serijama najnižeg kvaliteta, koje predstavljaju antipode ne prosečnom, nego bilo kakvom stvaralačkom činu. Otud ove tri serije u istom košu i kontekstu.

Inače, na notorne promašaje, koje ćemo ovde samo pomenuti, ne bismo uopšte trošili reči. Osuđena na sve rizike hiperprodukcije TV sadržaja u uslovima pandemije i "života kod kuće", u vremenu suspenzije svih drugih oblika kolektivnog audiovizuelnog doživljaja (bioskop, pozorište, koncerti, javni nastupi bilo koje vrste), naš gledalac ne može mnogo da bira. Za produkciju domaćih serija nastala su preko noći zlatna vremena.

Počela je opšta groznica za temama, sadržajima, formatima, "piscima" i drugim raznim izvođačima ovih radova. Nema više glumca, profesionalnog ili neprofesionalog, amatera ili naturščika, koji nije angažovan. Viđeniji prosto ne stižu da odgovore na pozive. To je dobro, jer još pamte sušu i besparicu. Nije dobro što svedočimo sunovratu kvaliteta i profesionalne odgovornosti: prolazi, bukvalno, sve! Mnogi su se i uobrazili pa opisuju sebe u božanskoj ulozi spasilaca ljudskih života, koje prometejski čuvaju od pandemije. Sedite kod kuće s nama, inače ste gotovi.

Elem, klasik ruske književnosti i već četvrta megaprodukcija po motivima romana "Tihi Don", nobelovca Mihaila Šolohova, bila je zaista izuzetan događaj, ali pre sedam godina. Toliko joj je, ne znam zašto, trebalo da stigne na srpske ekrane. Ali, bolje ikad nego nikad: u pitanju je zbilja vrhunski televizijski posao, autora Sergeja Ursuljaka, vodećeg ruskog kanala Rosija 1 i cveta savremene ruske produkcije, mada je autor pokazao da se ogromna freska Velikog i građanskog rata 1914-1920. u kojima se prelamala sudbina ne samo ruskog, nego i drugih naroda, mogla pročitati u izvesnom - kamernom ključu. Kod laureata Zlatnog orla za 2017, najveće ruske TV nagrade za TV seriju, koju dodeljuje Ruska nacionalna akademija filmske umetnosti i nauke, zaista pleni vrhunska posvećenost televizijskom poslu u doslovno svakom parametru: od beskprekorne organizacije prostora i vremena, plejade vrhunskih glumaca, majstora scene i muzike, do najsitnijih detalja...

"Posuđe i čaše, tiganji od livenog gvožđa, mesingani čajnici, stoljnjaci i zavese, drvene škrinje, ramovi za vez, srebrne minđuše i nakit su autentični i prikupljeni od kolekcionara, lokalnog stanovništva i muzeja, za potrebe snimanja", kaže se u opisu produkcije. I to se vidi i oseća po punoći kadra. Zašto je ovo važno? Zato što je autentičnost glavna komponenta "utiska stvarnosti" na kojoj se temelji umetnost igranog filma. Na našoj televiziji, sve je obrnuto: kadar je ili potpuno prazan ili tako sklepan da je svejedno šta stoji ili mrda pred kamerom, da sve može i ništa ne mora. Završi što pre i vozi dalje. Rečju: opšte osećanje neodgovornosti prema svom poslu i prema gledaocu (nedavni debakl "Aleksandra od Jugoslavije" najsvežiji je primer za to u svakom, ama baš s v a k o m pojedinom segmentu).

E, takvu seriju, "Tihi Don", vozali su po haotičnoj i nelogičnoj programskoj šemi RTS, bez vidnog razloga, svaki put u drugo vreme (jednom čak i u jedan noću) da se izgubio bilo kakav orijentir. Kao pačavru neku. Kad se završi više ne znam koji po redu "Eskobar". Ili kad dođe vreme za "Radio Milevu" ili "Drim tim", čiji je prajm tajm iz večeri u veče tvrd kao grad Smederevo, posle drugog Dnevnika, u nacionalnoj frekvenciji.

U prvom slučaju ("Radio Mileva", autor Nebojša Garić) izgleda da smo dotakli umetničko i svako drugo dno. Ko je i pod kojim uslovima pisao ovaj bućkuriš, ne zna se, ali navodi se da je nad "scenarijem" umetničku superviziju imao Elmir Jukić, čuveni aranžer baščaršijsih sitkoma tipa "Lud, zbunjen, normalan", "Ne diraj mi mamu" ili "Konak kod Hilmije", sa neizostavnim Emirom Hadžihafizbegovićem. Samo smo čekali čas kada će ovog bosanskog genija ugostiti beogradska televizijska scena, što se sada i događa. Lakrdija bez mere i ukusa, serija "Radio Mileva" je bedna reciklaža te sarajevske šege, škart pokupljen po otpadu belosvetskih šablona, koja možda zabavlja onaj vilajet, što svedoči o tamošnjem stanju duha, ali ni u kom slučaju ne pije vodu ovde, čak ni kad se uzmu u obzir domaći parovi i zadruge. Kao da nemamo dosta naših diletanata, nego nam fale još i ovi, regionalni?

Da se može još dalje, prema dnu dna, vidimo na početku novog serijala, pod naslovom "Drim tim" (autor Lazar Ristovski) koji bi možda bio zanimljiv predložak za jednu ibijevsku antidramu, da nije beskrajno neduhovit i plitak: to je galerija kreatura i dosetki na prvu loptu, foliranje, glupiranje i nesnosno glumatanje, koje se teško može povezati u bilo kakvu celinu. Po svemu što smo videli u prvih nekoliko epizoda, "Drim tim" ozbiljno konkuriše "Radio Milevi", u trci za truli paradajz sezone. Izgleda da se danas, na Javnom servisu, može do mile volje kreveljiti bilo ko. Ipak, ostaje za žaljenje što su i dva ozbiljna autora, Miloš Radović (scenarista) i Dejan Zečević (reditelj) podlegli ovoj jagmi u doba korone. Danas je moderno pitati: kakvu poruku šalje Javni servis, emitujući ove tri serije, u istom trenutku i na istom ekranu? Nema poruke. Poruka je medijum sam, rekao bi stari Mekluan.