BORBA SA TEŠKOĆAMA: Civilizacija je delo nezadovoljnih, ali onih koji su verovali i tražili

Međutim, to je ono što imaju najdragocenije. Nema ništa sigurnije za našu pravu sreću, niti išta spasonosnije za našu dušu, nego savlađivati teškoće. U toj borbi kuje se čovek i njegova sreća. Kad ne bi nje bilo, ne bi bilo ni njega. Prepreke i teškoće ne dadu ni našem duhu ni našem telu da se olenji i uspava; one, naprotiv, bude u nama i razvijaju naše duhovne i fizičke sposobnosti, i jedino nas one mogu napraviti nečim. Suviše lak život, u blagostanju i bez napora, sasušuje u nama vrelo naše moralne snage, kao što nas suvišna toplota mlitavi i uspavljuje, kao što, s druge strane, i naši mišići zakržljave ako ih ne vežbamo. Naš je protivnik naš spasitelj. Kao što onaj s kim se rvemo jača naše mišiće i daje nam više gipkosti i fizičke snage, tako isto i prepreke koje imamo da savladamo razvijaju naše duhovne moći, uveličavaju našu duhovnu snagu...

Koliko su puta nevolje i nesreće probudile u čoveku njegovo najbolje ja i od apatičnog, besciljnog, često i poročnog truta, napravile istinskog čoveka!

U toj borbi s teškoćama, u toj nužnosti napora ne leži samo izvor našeg ličnog usavršavanja i naše lične sreće, nego i uzrok celog ljudskog napretka, i duhovnog, i materijalnog.

Kako bi dobro bilo kad bismo mi svojoj deci s imenom ili bogatstvom mogli ostaviti u nasleđe i one duhovne osobine kojima smo ih stekli (strpljenje i istrajnost, odvažnost, odlučnost, čvrstinu karaktera; zatim, smisao za red i vreme, solidnost u poslu, predanost radu, tačnost i ispravnost u odnosima i u svojoj kući, itd.) Ovako, ostavljajući im samo ime ili pare, mi im ostavljamo štake mesto nogu. I ime ili bogatstvo koje je za oca predstavljalo neprekidno rašćenje, razvijanje, za sina će biti iskušenje, lenjost, slabost, atrofija moralnih energija.

Deca bogatih roditelja liče, zbog toga, pomalo na one đake koji su dobili petice prepisavši tuđ zadatak.

Civilizacija je delo nezadovoljnih, ali onih nezadovoljnih koji su verovali i tražili. Da su čovečanstvo vodili skeptičari ili fatalisti, ono bi još bilo u kamenoj periodi - ako tek odatle počnemo njegovu istoriju.

Svaki onaj koji nam oduzima priliku za normalnu, prirodnu reakciju, ili koji nam ubija veru u njenu mogućnost, to je naš najgori neprijatelj: taj ubija sam život u nama. Jer život, to je reakcija: od rođenja do smrti, on se sav sastoji u neprekidnom spletu spoljnih nadražaja i naših odgovora (reakcija) na njih. Zbog toga, sve ono što služi da izazove u nama reakciju (u granicama naše snage, razume se po sebi) služi životu: održava ga i razvija. Odsustvo reakcije, to je smrt...

*******************************

Zato i jeste deci učenje dosadno, zato i izlaze iz škole bez istinskog znanja, što se veruje u moć mehaničkog vežbanja, što se veruje da se nauka da uliti kroz uši. Dokle god dete bude učilo zbog učitelja, radi ocene, a ne zbog sebe, a ne zbog toga što ga nauka interesuje, što odgovara nečem u njemu, tako će biti.

Škola zaboravlja da je dete živo biće a ne fonografska ploča, i da su uslovi za njegov rad isti kao i za svaki ljudski rad. Mi ne možemo rušiti jedinstvo detinjeg života, mi ne možemo dete deliti na dvoje: na biće koje se interesuje, koje ima svoje potrebe i želje, i na drugo, sasvim odvojeno, biće koje uči. Ta se dva bića moraju staviti u dodir. Dete ne može rasti ako se ne postavi veza između onog što je ono i onog što želimo da ono postane. Tu leži pokretna snaga kojom škola treba da se služi, kao što je tu pokretna snaga svakog pravog rada. Raditi drukčije znači lišiti se živih sila njegovog bića bez čije saradnje nema razvitka, jer dete može rasti samo iz sebe. Ako ono nema živog interesa za ono što radi, ako to ne odgovara jednom unutrašnjem nagonu, ako ono u tome ne vidi ličnu stvar, nešto što će mu moći poslužiti, onda su sve naučne istine za nj prazne formule, bez smisla i interesa.

Dete se ne može razvijati mehanički, jer ono nije mehanizam. Detinja je duša jedan aktivni princip i može se razvijati samo na osnovu toga principa. Dete može rasti samo iznutra. Današnja škola, međutim, počiva na pasivnosti: na slušanju, na učenju napamet, na pamćenju, i zbog toga nikakvog uticaja ne može imati na razvijanje ličnosti. Jedino stvaralački rad istinski razvija. Čovek se ne da metnuti na kalup, on može jedino sam da se stvori. On ne može da se napuni gotovim znanjem, on mora sam da dođe do njega. To je jedini put da se raste i da se razvija. Vaspitanje mora biti aktivno, ili ga neće biti. Jer pasivnog vaspitanja ne može biti.

Ideal je, dakle, da dete u svom školovanju pređe put koji je čovečanstvo prešlo dok je stvorilo nauku. Nauka i za njega mora da iziđe iz ličnog iskustva, kao što je izišla za one koji su je stvarali. Ono je mora preživeti ako hoće da je doista shvati.

Učiti napamet znači piti tuđu krv da bismo osnaživali svoju. Pa kao što tu preradu niko ne može za nas da izvrši. Tako isto mesto nas ne može drugi ni da misli. Ako hoćemo da razumemo zašto je Zemlja okrugla, svaki od nas za svoj račun mora da otkrije Ameriku: mi moramo u našem duhu proći isti put koji je Kolumbo prešao u svome dok je došao do te ideje. Samo oni zaključci do kojih smo sami došli imaju vrednosti. Da li, uopšte, mi možemo razumeti rezultate tuđih iskustava i razmišljanja bez tih iskustava i razmišljanja? Kad smo mi kadri, na primer, osetiti preciznost izraza kod jednog pisca? Ili lepotu jedne slike? Ili logičnost jednog karaktera u drami?

(Odlomak iz knjige "Za svaki dan", koju je objavila "Gutenbergova galaksija". Za ovu knjigu, nevelikog obima, izdavač Mile S. Bavrlić saznao je učestvujući u pripremi za štampu "Sabranih spisa" akademika Danila N. Baste, pročitavši u 11. tomu članak o Urošu Petroviću, rano preminulom - poživeo je samo 35 godina - i o njegovoj knjizi neobičnog naslova. Petrovićeva moralistička razmatranja pod naslovom "Za svaki dan" izašla su u "Srpskom književnom glasniku" 1914, a ova knjižica objavljena je 1926. sa predgovorom Slobodana Jovanovića.)