POZORIŠNA KRITIKA - BEOGRADSKI CEMENT: Milan Ramšak Marković: "Cement Beograd". Reditelj: Sebastijan Horvat. BDP
PO motivima drame "Cement" istočnonemačkog pisca Hajnera Milera, Horvat i Marković su, najpre u Ljubljani i Zagrebu, a potom i u Beogradu, postavili trilogiju različitih predstava, kao dijalog sa originalnim Milerovim delom.
Novosti
Beogradska je, po njihovoj ideji obračuna levice sa levičarima, demenciju ideje jednakosti i bratstva prikazala suprotstavljanjem mladalačke energije kolektivnog junaka (Ivan Zablaćanski, Emir Ćatović, Nedim Nezirović, Isidora Simijonović, Marija Pikić, Bojana Stojković) u prvom delu, sa rastrojstvom i mentalnom deluzijom starosti (Milena Zupančič, Miki Krstović), u drugom.
"Cementiranje" se, osim po dalekoj refleksiji na Milerovo delo, ogledalo i u mučenju antikovid merama desetkovane publike u gledalištu BDP, preterano dugim trajanjem plesa političkog manifesta (muzika Drago Ivanuša, pokret Ana Dubljević), nalik na motiv filma "Konje ubijaju...".
Ipak, poznati aktivista za ravnopravnost Ramšak Marković kroz impresivni pokret uspešno plasira četrnaest progresivnih proglasa: "Otrovani realnošću", "Privatna svojina", "Hoćemo da te upoznamo", "Ovu zemlju neće graditi krv drugih naroda"... Politički manifest je teško pratiti u mahnitom plesnom koraku kolektivnog junaka, borca za ideju o bratstvu i toleranciji, impresivnom, zavodljivim, razigranim, avangardnim burevesnikom... Šta ostaje posle njega (njih), kad publika pregura dva i kusur sata koreografsko/brehtovske "buke i besa"?...
Oni se, u pokretu, povlače u pozadinu scene, dekorateri spretno postavljaju socrealistički dekor, Dušan (Krstović) leže na pod, pored prevrnute stolice, Sonja (Zupančič) dolazi, posrću do troseda, sedaju...
Počinje igra dvoje starih, kao iz "Dugog života", letonske predstave Alvisa Hermanisa, ovoga puta sa tekstom, razlomljenim asocijacijama, fleševima svesti, mučenjem Dušanovim da dođe do smisla reči i solidarnim, utešnim, poraženim tonom Sonje, koja iz bolnice donosi vest da im je jedina kćer umrla. Bez velike dramatičnosti, daleko od svake patetike, Dušanovom demencijom svedeni na Beketove junake, od kojih svako govori za sebe, a njihov govor upija Univerzum, ne dozvoljavajući mu da dostigne logični smisao, dvoje starih rade svoje rutinske večernje radnje, život se, prividno, odvija, iako je jasno da ga odavno nema.
Čini se da je, uprkos preprekama, "Cement Beograd" poslao željenu poruku.
I da je, posle kraja, kada Dušan u kupatilu, kuda je otišla, ne nalazi Sonju, pred odlazak na počinak, igra počela iz početka, efekat bi bio potpuno isti - poražavajuća neizvesnost, da li se ova scena, ovaj život, zaista događa, ili je samo odjek, trag iščezlog razuma i nekadašnje sloge, koji svetlosnim godinama putuju kroz vasionu.
Šest mladih glumaca su prvi deo predstava "Cement Beograd" izveli jednom dušom, jednim zamahom, i šteta je što je Horvatova pogrešna mera trajanja scene efekat vrhunske igre mladih učinila zamornim. Miki Krstović je briljirao u ulozi Dušana, krajnje uverljiv u smrtonosnom naprezanju da artikuliše svoj odbegli um i govor. Milena Zupančič mu je bila dostojna partnerka, Sonja koja se predala, već otišla, ali njena dobrota, ljubav i solidarnost su ostale tu, sa njim, i dalje...