INTERVJU - Milan Cile Marinković: Pobedio sam virus korona, kaznu Božju
LjUDI, čuvajte se! Budite disciplinovani. Nosite masku, držite distancu, ne okupljajte se. Ne sme da bude opuštanja. Mnogo je onih koji svakodnevno odlaze. Izgubio sam puno prijatelja, Zorana Simjanovića, Mišu Aleksića, Tozovca, Čuturu, Vojkana Borisavljevića, Zafira Hadžimanova, Ivana Bekjareva s kojim sam išao u Šestu mušku... I mnogo je onih drugih koji se sebično ponašaju kao da se ništa ne dešava. Nije u čovekovoj prirodi da se otuđuje od bližnjeg, ali danas ne može drugačije. I obavezno se vakcinišite!
Cile u svom ateljeu / Foto Privatna arhiva
To, u razgovoru za "Novosti", poručuje bard srpskog slikarstva Milan Cile Marinković, koji se i sam borio i izborio s opakom bolešću. U novembru i decembru prošle godine ležao je na intenzivnoj nezi u bolnici na Bežanijskoj kosi s obostranom upalom pluća. I stekao teško iskustvo.
- Ova bolest je božja kazna! Svi smo negde grešili. Ovo što ume da stoji u vazduhu čudo je neviđeno. Mnogo straha se uvuklo. Iz svega ovoga treba da izađemo potpuno oslobođeni. Promene nabolje moraju da dođu. Ali, ne verujem da će svet posle da bude isti. Ljudi će morati malo da se zamisle. Moramo više da cenimo slobodu, prijateljstvo, prirodu, vreme. Rečnim koritima više ne teku reke, nego deponije. Deponija je postalo mnogo toga što čini život i sliku o njemu.
* Šta vam je prolazilo kroz glavu u bolnici?
- Premotavao mi se životni film, sa samim sobom kao glavnim junakom u trileru. Stalno su bili prisutni trenuci malog, pa velikog straha. To su momenti kad pomisliš da možeš svakog sekunda da nestaneš! A s nestajanjem ne nestaje čovek, nego, kroz njegovu prizmu, ceo svet oko njega.
* Uhodali ste se, kroz život, u scenario bolničkog kreveta i belih soba...
- Prolazio sam u životu kroz razne bolnice i imao mnogo operacija. Ovoga puta, pod stalnom količinom kiseonika, bio sam u nekom čudnom polusnu. Nazirao sam oko sebe te divne požrtvovane ljude i žene, heroje, koji su se, preda mnom, u skafanderima, menjali na svaka četiri sata. Žagor, terapija, infuzija, smenjivali su se kao na filmskoj traci.
Foto Privatna arhiva
* Oporavak teče puževom brzinom. Kako sada gledate na svet?
- Imao sam neverovatno veliku želju da se vratim u život. Nisam odustajao. Kao kad staneš pred belo platno, pa ne odustaneš. Ne uplaši te prazan prostor. Obradovao sam se, ali nisam ozdravio odmah čim sam se vratio iz bolnice. Ovaj virus ne može da se pobedi! Protiv njega mora stalno da se bori. U međuvremenu sam se vakcinisao i revakcinisao. Oporavljanje, na neki način, još traje. To su mali pomaci iz dana u dan. Kao kad slikam sliku, a ona polako odmiče. Nanosi se sloj po sloj nove životne boje.
* Nebo života ponovo polako poprima ekspresionističku notu...?
- Bolnica se nalazi u prirodi i drveću. S moje desne strane bio je ogroman prozor kroz koji sam mogao da vidim nestvarnu širinu prirode i njeno neprestano pomeranje u vreme nepogode, kiše i snegova. I ogromnu količinu neba, ka kome je moje oko uvek bilo upereno. To je ono nebo koje se uvek provlači mojim slikama. Ono me je i vuklo napred, dalo snagu da izdržim.
* Sve ovo što živimo ste, na neki način, već ranije oslikali, posle prvih operacija nakon saobraćajne nesreće u mladosti?
- Slikao sam, tad, u radnoj terapiji lekare s maskama. Kao da se ponovo vraća ciklus Belih soba! U Kliničkom centru se nalazi jedna moja takva slika. Sva dešavanja na njoj su u pogledu i očima.
* Korona nije bitno uticala na vaš rad. Gama je i dalje optimistična. Pa, ipak...?
- Izraz je ostao isti. Ali, pojavilo se malo više apstrakcije u pozadini, u nebitnim dešavanjima. Više se zadržavam na suštini slike, onoga što čini život.
* Vreme trenutno provodite u Beogradu. Pred vama je predivan pogled na Kalenića pijacu. Nedostaje li vam Pariz?
- Imam privilegiju da u životu imam dva pogleda sa svojih prozora. Pijaca je, trenutno, puna vreve i života. Uskoro ćemo u potpuno sterilni Pariz i njegove trenutno prazne ulice.
KARAĐORĐEVA ZVEZDA MNOGO ZNAČI
MILAN Cile Marinković je nedavno nagrađen Ordenom Karađorđeve zvezde Prvog stepena za naročite zasluge u predstavljanju Republike Srbije i postignute rezultate u oblasti slikarstva.
- Mnogo mi znači. Čini mi čast i zadovoljstvo. Najvažnija je nagrada u mom životu, s obzirom na to da je moj unuk Stefan Karađorđević potomak slavnog vožda Karađorđa.
* Šta ćete prvo da uradite kada se svet bude vratio u normalu?
- Popiću čašu vina u nekom pariskom kafeu! Na bulevaru Sen Žermen, na primer. Da gustiram svakodnevicu. Da se obradujem običnom životu. I da otvorim izložbu koja je u Kulturnom centru bila planirana pre godinu dana, pa odložena zbog pandemije. Na pozivnicama ću samo da prelepim novi datum.
* Ima li, uopšte, više normalnog života? Deca predškolskog uzrasta danas crtaju ljudsko lice bez usta, onako kako ga percipiraju, zbog maske?
- Korona nam je ušla u svest. Promenila nam je kod. I moramo što pre iz toga da izađemo. Pokušavam da zamislim svoje slike sa likovima koji više ne govore. Bez usana koje se pomeraju ne bi imale šta da kažu.
* Crta i vaš trogodišnji unuk Stefan, s mamom i tatom Danicom i Filipom, dane pandemije provodi u Beogradu.
- Dolazi svakog dana. I to nam je lek. Ima radni kombinezon, mali štafelaj. Dodajem mu boje i četku. Uvek hoće veću! Slikarski ga usmeravam, crtamo zajedno. Dedin slikar! Porodica je uvek, u svaka vremena, a naročito ova, velika podrška.ž