POZORIŠNA KRITIKA: Šta bi dao da si na mom mestu?
KAKO publika u Beogradskom dramskom pozorištu gleda na Velikoj sceni i one predstave, koje bi se, inače, igrale na Maloj, promakne, povremeno, čuđenje zbog nedovoljnog repertoarskog značaja ponekog novog naslova.
Novosti
Predstavu "Dan kada ja..." savremenog nemačkog autora R. Šimelpfeniga (prevod Bojana Denić) rediteljka Tara Manić je postavila u složenoj, višeplanskoj scenografiji (Selena Orb, koja je bila i kostimograf), neočekivanej za Malu scenu BDP, stvarajući prostor za mnogo manje složenu igru...
Odjednom, roditelji u osnovnoj porodici, na radost blizanaca, dobijaju dvojnike! Umesto začudnosti, metafizike apsurda, ton predstave je bio nekako pretežno kabaretski. Problem je što apsurd ne mi smeo da podrazumeva ironiju, to ga svodi na vic i osiromašuje mu univerzalnost poruke (ovde bi ona bila - nemogućnost promene).
Akteri Šimpelpfenigove igre, koja se odvija uglavnom u pripovedanju u trećem licu jednine, očevi (Ivan Tomić i Daniel Sič), majke (Ivana Nikolić i Nataša Marković), blizanci (Slađana Vlajović i Ivan Zarić), uspešno su savladali prepreku govorenja teksta, koji bi se, prirodno, igrao. Njihova radnja, pri tom, ilustrovala je uputstva, bez odstupanja, pa se stekao utisak da je na delu neka teatarska pokazna vežba zamene identiteta, uz saglasnost učesnika... Ono što je ovu, iako relativno kratku u trajanju, ipak monotonu igru odvelo u simbol je nadrealna scena u baru, koja podrazumeva ne samo prosto multiplikovanje identiteta, nego i njegovu potpunu transformaciju, kad je u pitanju majka. Zavidno spretno, sa dobrom energijom, u likovima, koji ne pružaju gotovo nikakvu širinu razmaštavanja, akteri predstave su pokazali da je u danu, kada oni više nisu bili oni nije ništa epohalno dogodilo, što samo za sebe ne dokazuje postupak apsurda, već je prosti realizam.
Ako se htela predstava iz mnogobrojnog asortimana teatra apsurda, nedostajala joj je dimenzila metafizike, neka poetičnost, koja bi bila još jedno značenje, pored onih koja pisac nudi kao prepričani dijalog, zajedno sa didaskalijama. Ako se, pak, hteo joneskovski teatar podsmeha, onda je nedostajalo više začudnosti, preterivanja, da bi pravi problem tretiran u tekstu (zamor komunikacije) bio groteskno potcrtan. Ostalo se na pola puta.