INTERVJU - Dragan Stojanović: Bez ćirilice daleko smo od sebe i sveta

Nagradu "Beskrajni plavi krug" Matica je ustanovila pre dve godine u slavu Miloša Crnjanskog i u nastojanju da objedini celokupno srpsko govorno područje. Laureat ističe da priznanje koje spaja "beskrajni plavi krug" i Maticu srpsku kao "zvezdu u krugu celokupne srpske duhovnosti i logosa" ima poseban značaj.

* Vaš roman pripoveda o 20. veku koji je doneo niz velikih promena u načinu života ljudi, zatim u politici, ideologiji, ekonomiji, kulturi, nauci i tehnologiji. Nije li to veliki poduhvat za svakog pisca?

 - To je priznanje poduhvatu koji nikad do kraja ne može uspeti, o pokušaju da se kroz pripovedanje sagleda minulo 20. stoleće i ono što ga je u bitnom odredilo. (Isto važi za prethodnu moju knjigu novela "Ćerka španskog borca".) I šta vidimo: svetske ratove, mnoge druge ratove, koji nisu bili "svetski", koncentracione logore, koji sigurno ne spadaju u "evropske vrednosti", Holokaust, mnogo straha svud u svetu, veliki napredak u nauci (koji pomaže pre svega vojnoj industriji, pa tek onda medicini i drugim stvarima važnim za ljude). Ipak, nije to sve. Meni je bilo i ostalo najvažnije da ocrtam nastojanja da se očuva ljudsko dostojanstvo i osvetle mogućnosti da čovek doživi ljubav i lepotu, uvek nečim ometane i okrnjene. Ako je nagrada znak da se u tome koliko-toliko uspelo, uz ime Miloša Crnjanskog, onda to, mislim, nije malo, ni u našoj ni u bilo kojoj savremenoj književnosti.

* Obuhvatili ste period od 27 godina (od 1914. do 1941). Ima li pravo predsednik žirija Aleksandar Jovanović kada kaže da je u roman, ipak, stao ceo vek?

 - U tom veku sam proživeo 55 godina, stalno čitajući "od jutra do mraka", pišući, uglavnom od večeri do pred zoru; putujući manje nego što sam mogao i nego što je trebalo. Pošto nisam tražio ništa ni od koga, to je prošlo bez većih trzavica. Diplomirao sam na dva fakulteta, kasno sam se zaposlio - znam kako je mladim ljudima koji sad ne mogu da rade ili, svakako, vrlo teško dolaze do posla. To je planetarni problem. I u ovom veku imam nameru da čitam dalje, ne samo književnost nego, kao i do sada, i istoriju, filozofske i teološke spise... Mnogo toga se kroz vekove ponavlja, kao da je čovečanstvo začarano, a opet, nije sve što je novo nužno bolje. Manje nasilja i manje straha nego u prošlosti - to bi bez sumnje bilo veoma poželjno. Čeka me mnogo nepročitanih knjiga. Lična karta mi važi do 2055. godine.

* Jesmo li pomalo zakasnili sa ustanovljavanjem nagrade namenjene srpskom govornom prostoru u celini kao što smo u zakašnjenju i sa zakonom o očuvanju srpskog jezika i ćirilice?

 - Neshvatljivo je da već dugo nijedna vlast ne preduzima odgovarajuće korake da se ćirilici obezbedi barem ravnopravan status sa latinicom. Čekam takvu vlast. Od kad znam za sebe pišem ćirilicom; ako je iz nekog razloga potrebno, pišem, retko, i latinicom. Nisam od koga imao da naučim, pa sam sam iz raznih izvora naučio i glagoljicu, verovatno pogrešno, ali ponekad nešto zabeležim tim pismom, ako je to samo za mene. Slutim razne razloge zašto je sa ćirilicom tako. Nijedno objašnjenje nije valjano. Niti ima opravdanja. Mi se zanemarivanjem ćirilice ne približavamo takozvanom velikom svetu nego se - pošto je to manjak samopoštovanja - od njega udaljavamo. Zar je to tako teško razumeti? U svakom slučaju, treba da radimo ono što je dobro za nas, pa tek onda da vidimo šta možemo da počnemo s drugima. Ne govorim to prvi put.

* Ima li racionalnog objašnjenja zašto se godinama odugovlačilo, a zatim i odustalo od zakona o srpskom jeziku, te je ispalo da je preče sročiti zakon o istopolnim brakovima?

 - Niko ne treba da bude diskriminisan, to je jasno. Razlozi za ovo zbrzavanje, međutim, koji nam se nude, u stvari su niz sofizama i zamena teza. Lako je zamisliti ishod referenduma o ovom pitanju. Čovek kome je stalo upravo do ljudskog dostojanstva nerado govori o nametanju zakona po naredbama iz "celog normalnog sveta", kako se govori, a pritom vidi kako sam taj "ceo normalni svet" postupa u svojim sopstvenim granicama i kako rešava svoje sopstvene probleme. Ne bih ništa dalje o tome.

* Kakve posledice može imati nametanje rodne ravnopravnosti u jeziku? Vodi li to u destrukciju koja bi uskoro mogla da obavezuje i književnike?

 - U Ustavu nema kategorije "roda". Već to je dovoljan razlog da se takav zakon ne pravi. Nema te stručnjakinje ni stručnjaka koji može pobiti milenijumima važeći princip da ono što proizađe iz procedure nezasnovane na pravu (ili Ustavu, kao osnovnom pravnom aktu, Nemci kažu: Grundgesetz) nikad ne može postati pravno valjano. Nadam se da su ljudi koji čine našu zakonodavnu vlast svesni toga i da će postupiti u skladu s ovim načelom. Žene su u Jugoslaviji, odnosno Srbiji dobile pravo glasa pre nego u raznim zemljama koje nam sad sole pamet kako treba da govorimo, a da pritom niti znaju srpski, niti ih to zanima, već s nadmenošću karakterističnom za birokratska "ujednačavanja" naređuju čak i to da promenimo svest (i budemo skromniji), a za jezik ih već ionako baš briga. Nema tog pisca ovde, koji je zaista pisac, koji će pisati borkinja, pilotkinja i šta ja znam - takvim atakom na jezik i zdrav razum žene se zapravo samo ponižavaju. One koje su pri sebi, a to je ogromna većina, to znaju i osećaju.

DIRLjIV GEST

* Mnoge ste dirnuli odlukom da novčani deo nagrada "Ivo Andrić" i "Beskrajni plavi krug" poklonite fondaciji "Solidarnost sa Kosovom" i Matici srpskoj - Društvu članova u Crnoj Gori...

 - Nema u tome ništa naročito. Ne poredim se ni sa kim, ali kad pomislite da je recimo Andrić dao i Nobelovu i sve druge nagrade, onda to može da deluje kao dobar primer. Ovi koji zaista imaju novca ne daju, naravno, nikome ništa.