OD "METROPOLITENA" I "KOVENT GARDENA", DO "KOLARCA”: Svetska operska zvezda David Bižić u rodnom Beogradu posle 10 godina

Do njegovog rodnog Beograda godinama stižu vesti o njegovim nastupima i uspesima širom sveta, ali domaća publika nije imala priliku da ga čuje celu deceniju. Nepravda je delimično ispravljena pre desetak dana, kada je Bižić nastupio na Kolarcu sa koleginicom Tamarom Rađenović i pijanistom Đorđem Nešićem.

* Razgovor, za "Novosti", sa ovim srpskim, a svetskim baritonom počinjemo pitanjem zašto ga toliko dugo nije bilo na sceni u rodnoj Srbiji?

- Moje buduće sezone se znaju po nekoliko godina unapred. Ovde se ponekad ne zna ni nekoliko nedelja unapred. Naravno, pričam o vremenu kada nije postojala pandemija. Nekoliko puta sam se nudio nacionalnom teatru da dođem i nastupam dok sam u poseti Beogradu, ali su oni ili neozbiljno menjali datume ili su čak otkazivali u poslednjem trenutku kao da je to nešto najnormalnije. U Njujorku u Metropoliten operi sam svojevremeno pevao "Boeme", odatle planirao da dođem u Beograd na dve nedelje i da u tom periodu u nacionalnom teatru uradim probe i gostujem jednu predstavu "Boema". Samo nedelju dana pre nastupa su mi otkazali zbog nekih neshvatljivih razloga, pa sam tu predstavu proveo u publici dajući podršku svojoj mladoj koleginici kojoj je te večeri bio debi. Naravno, uvek sam rad da dođem kada me pozovu, ako je nešto zanimljivo.

* Posle godina putovanja, gostovanja, neprekidnih nastupa... da li vam je protekla godina bila "šok" ?

- Šok je bio samo jedan od stadijuma moje patnje. Prošao sam kroz celi proces. U početku je bila neverica i obamrlost, zatim čežnja i ljutnja koje su pratili očaj i letargija. Posle toga je nastupila nada, nova svetla faza, u kojoj me danas zatičete, gde ne samo što znam nego i vidim pozitivan učinak vakcinacije na rešenje ove krize. Slobodno vreme provodim sa svojom porodicom, a bio sam i vrlo kreativan. Bavio sam se videografijom i fotografijom, radio sam sa svojim studentima pevanja preko interneta, pevao onlajn koncerte, snimio sa Rambom Amadeusom pesmu Corona Party, u saradnji sa Unicefom. Pesma propagira vakcinaciju i direktno se obraća ljudima koji ne čuvaju sebe, pa samim tim i druge u doba korone.

* Kako se umetnik prilagodi pevanju za virtuelnu publiku?

- Sa Irskom nacionalnom operom sam se jurio skoro godinu dana za vreme pandemije. Imali smo ugovor za predstave po Irskoj, ali su otkazane. Onda su ponudili snimanje filma sa njihovom filmskom ekipom, kao igrani film sa živim pevanjem. I to su otkazali, dok na kraju nisu rešili da snimamo komercijalni CD za poznatu izdavačku kuću. Gotovo nestvarno je bilo svirati i pevati sa maskama, osim u momentu kada je pravo snimanje. Ali, i to smo naučili. Poslednjeg dana došli smo lepo obučeni i cele "Boeme" otpevali uživo za publiku na internetu. Preko 10.000 karata je bilo prodato. Ljudi su gladni živog kvalitetnog zvuka. Muzičari i pevači su gladni i željni publike i platforme gde mogu da sebe izraze kako najbolje znaju. Osećaj živog izvođenja je uvek isti. Neke kuće su važnije i veće od drugih ali mi smo uvek na istoj sceni i imamo najbitniju stvar ispred sebe, našu publiku.

* Sa ulogom Marčela u "Boemima" nastupali ste u najpoznatijim operskim kućama. Da li je to vaša najdraža uloga?

- Volim izazovne uloge, gde ima puno da se glumi i peva. Pre nekoliko godina sam pevao svog prvog Onjegina i shvatio napokon na svojoj koži šta znači celo veče juriti kroz agoniju, niske strasti i ljubavne tegobe, sve vreme u visokoj lagi. Želeo samo još takvog osećaja i polako se prebacio na belkanto operu, Belinija i Donicetija. Sada upravo spremam prvog velikog Verdija, "Travijatu". Marčelo mi jeste jedna od omiljenih uloga u kojoj se osećam kao kod kuće, ali takođe i Mocartov Figaro, Leporelo i Don Đovani. Želja mi je da svaku ulogu otpevam što više puta u različitim produkcijama, sa različitim dirigentima. Tek tada mogu da znam i osećam ulogu na pravi način. A onda počinje pravi posao kako da taj lik koga glumim bude svež, iskren, spontan i da uvek zvuči kao da ga pevam po prvi put. Repeticija legimitizuje a spontanost oživljava. Naći sredinu je pun pogodak.

* Poput vas, Željko Lučić, Zoran Todorović, Milijana Nikolić... nastupaju u najvećim operskim kućama. Da li je za veliku karijeru, ipak, neophodno otići iz Srbije?

- Ono što se traži i gleda nije geografija nego kvalitet. Od mene i mojih kolega traži se profesionalnost i muzikalnost, ali i kreativnost i pouzdanost. U moru novih tehnologija i društvenih medija jako je teško izaći na audiciju i svideti se agentu ili direktoru kuće. A najteže je biti ponovo pozvan na isto mesto. Velika razlika između "njihovih", koji god to bili, i "naših", koji znaju ko su, jeste profesionalizam, pripremljenost uloge na mentalnom i tehničkom nivou, spremnost da se sve ostavi na sceni, konekcija duše i tela. Znam da Milijana, Željko, Zoran i ja izlazimo svako veče na scenu kao da nam je to poslednji put, dajemo uvek svoj maksimum. Kada se pojave pevači kojima je izlazak na scenu tek jedna od trivijalnih stavki tog dana, umorni, nespremni, takve ljude odmah vidimo i mi i publika i znamo da ne pripadaju u ovoj umetnosti. Tišina publike je daleko jača poruka od aplauza. Mladi pevači u našoj zemlji mogu i žele daleko više nego što im se pruža.

UGAŠENE OPERSKE KUĆE

* U VAŠEM rasporedu za narednu sezonu već je bukiran "Metropoliten". Kojim se još nastupima radujete?

- Operska umetnost se gotovo cela ugasila preko noći. Ugašeni su orkestri, horovi, pevačke trupe i slobodni operski umetnici kao što sam ja, ali i scenski radnici, kostimografi, tehničari... Hiljade ljudi u svakoj operskoj kući su ostavljeni na milost Bahusu i Apolonu. Naravno, svi veruju da će se živi nastupi vratiti sa masovnijom imunizacijom stanovništva. Pogledajte Izrael, koji je otvorio vrata svim živim umetnostima. Ljudi su se vratili u pozorišta, koncerte, noćne klubove. Radujem se što su već počeli kastinzi za sledeće sezone. "Metropoliten" dolazi na red 2022. godine sa Pučinijevom "Madam Baterflaj".