POZORIŠNA KRITIKA: Uspomene, fleševi, izmišljene situacije, konstrukcija - "Tiho teče Misisipi" Vladimira Tabaševića
IVICA Buljan je, o odrastanju dečaka Denija (odličan Milan Zarić), raspadu njegove porodice, države, sunovratu ideje o dobrobiti, skladu i oktroisanom životnom zadovoljstvu, uz pomoć samog Tabaševića (pojavljuje se u predstavi i dugo čita odlomak svog romana), događaje pokazao iz dečjeg ugla, haotičnog, surovog, kao što je i svet oko njega.
Novosti
Poznat po svom dobro komponovanom rediteljskom čitanju, baš u bolnim temama ("Ciganin sam, al najlepši"), Buljan se ovde opredelio za karnevalizaciju, kao komentar naših društvenih i ličnih naravi, i to ne samo erotomansku, nego i pornofilnu, u koju kategoriju, valjda, i spada raspad svega što smo onomad zvali svojim životom. To je, po pravilu, trebalo dobro posložiti u tzv. radnju, da gledalac može da zaprati nit, koja će ga (brzo je jasno) odvesti do tragičnog raspleta, pa bio on i sa muzikom.
Tako se, iako atraktivna, struktura groteska-melodrama-ironija-komika-pevanje pokazala kao vašar, čemu je mentalitet ovih prostora i te kako sklon, ali teatar traži čitljivu strukturu naracije, ili emocije. Oduševljenje, sa kojim su likovi iz romana, a i oni dopisani za potrebe postjugoslovenskog "teatra mundi" živeli, ne samo igrali na sceni BDP, podiglo je temperaturu i u gledalištu, ali se ona, trajanjem predstave, smanjivala, pa su joj podsticaji, u obliku songova po Tabaševićevoj poeziji (kompozitor Mitja Vrhovnik Smreker), kao i nostalgični stari šlageri, odlično izabrani za plažu na Jadranu (od koje je scenograf, Aleksandar Denić, stvorio svoje prepoznatljivo "đubrište istorije", kao simbol, valjda, naše musave jugonostalgije, simbol nedoraslosti i petarpanovštine svih nas, koje predstavlja Deni), dobro došli. Komplikovano i pomalo zamorno, kao postupak scenskog asociranja na originalno Tabaševićevo štivo, vrlo kritički angažovano prema našoj krvavoj istoriji.
Branka Katić, kao dramaturškinja koja nam svojim pisanjem i predstavlja ovu tužno-smešno-sentiš žurku, kao i ostali "brodolomnici" na Meduzinom splavu potpunog raspada svega drugde normalnog (Aleksandar Jovanović, Vladan Milić, Vesna Čipčić, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Mladen Sovilj, Miloš Petrović Trojpec, Nikola Malbaša) preterivali su štedro, u stilu sa idejom predstave, ponekad nedovoljno duhovito, ili nepotrebno vulgarno. Iako su autori imaginarnog "Misisipija" naoko žestoko "opleli" po besmislu destrukcije, koja nas je sve, po vertikali javno/intimno uništila, smisao predstave je ostao nedovoljno čitljiv.