PEVAO O STRADANJU SRPSKOG NARODA: Napustio nas je pesnik, prevodilac i antologičar Vladimir Jagličić

Odatle je neumorno slao u književni svet mnoštvo tekstova. Pesnik i prevodilac, naročito ruske poezije, ali i proze. Ambiciozan antologičar. Pripovedač od živih slika i izvrsnih deonica, u rasponima presnih i duhovnih sadržaja. Kritičar i komentator književnih prilika i tokova, isključiv i svadljiv, veran svome putu i izboru. U časnijem značenju reči: zaseban i protiv struje, naročito one koje nas odvaja od najboljeg u nama. A pokazivao je blagorazumevanje za odbačeno i skrajnuto. Čitao je svetsku književnost, kudio i voleo srpsku. Svet razmatrao sa osnovne pozicije predačkog dvorišta, u selu u kojem je učiteljevao i Đura Jakšić, onaj burni osetljivac.

Kada se, zbirkom soneta "Izvan uma" (1991) pojavio prvom samostalnom zbirkom, bio je izvan generacijskog smera, ali se kreativno nadodao na glavni, provereni i neupitni tok srpskog pesništva. Rusko iskustvo lirske sinteze minulog i dnevnog, povrh svih radikalnih zaokreta, bilo mu je putokaz, pored lirskih zemljaka kao što je Raičković, B. V. Radičević, Danojlić, Pajić, Nogo i tradicije zajednički baštinjene i svojski prinavljane. Prozirao je svakodnevicu svojih životnih ambijenata, samo naoko mirnih i bezličnih. Pevao je široku i istančanu lektiru koju je upijao. Osvrtao se na obnovljena stradanja svoga naroda, ali i čoveštva uopšte.

Ostale su i Jagličićeve pesme, ispisane iz iskustva vojnika na Kosmetu ratne 1999. godine, ispevane još zrelije i smirenije ("Bez oduševljenja, bez ratnog opojstva, / mi smo ipak došli sred ovog ludila: mi nemamo ništa sem to malo čojstva / što nas u nevolji i čini ljudima.") Okrenut raznolikim stranama iskustva, razgranavao se i rastao, u nemalom broju ostvarenja njegovog neprestanog pisanja. Tako se i stišavao, u stišanosti dublji i vibrantniji. U doba kada su korektni pesnici od karijere odvraćali glavu od realnosti bliskih ljudskih udesa, Jagličić je uveo, kao svedok i savremenik, u lirski opticaj sliku one, retko pominjane Treće Srbije: "o žene ratnih drugova naših / vi ste ona treća Srbija / vama treba čestitati na jedinoj pobedi, / žene ratnih drugova naših koje ste uzalud čekale / da se ratnici iz rata vrate."

Knjiga "Predgrađe horizonta" (2017), ovenčana Zmajevom nagradom, sva je od vidika "na oba sveta", iz dubine osvajajuća. Reklo bi se oproštajna, da ne znamo da je pesnik nastavio svoj pesnički agon, u pesmama bolničkog iskustva, još uvek neobjavljenim. A nemalo tekstova u rukopisu ostalo mu je odranije. Ali on je dalje pisao i pisao.

Vladimir Jagličić je pisao u skrajnutosti koju je izabrao. Sabijajući pritiske u sebe. Samosagorevajući. Obuhvatan izbor iz njegove pesničke ostavštine pokazao bi dosad neoverene vrhove srpske poezije. Kada budemo vrednovali ostvarenost mnogih pesama a ne aktuelnih poetika i pospešivanih lirsko-političkih projekata, Jagličićeva poezija biće na verodostajan način ocenjena. A ne odlazi svako na Blagovesti.