INTERVJU Marina Vicković: Dobro su se srele Natina izgubljenost i moja borbenost

Trenutno na malim ekranima ovu članicu Narodnog pozorišta u Beogradu gledamo u dvema posve različitim serijama - "Urgentni centar" i "Radio Mileva". Prvi put od kako je pre skoro dvadeset godina zaigrala pred kamerom, Marija Vicković deo je i medicinske drame i komedije. Dok na Prvoj TV glumi hrabru doktorku Simonidu Konjović, koja kao hirurg prolazi trnovit put boreći se za svoju poziciju među muškim kolegama, na Prvom programu RTS umetnica, koju su reditelji doživljavali isključivo kao dramsku glumicu, gledaoce zasmejava kao Natalija Majstorović.

Plejada likova, predvođena Milevom, u tumačenju Olge Odanović, tokom ovih mračnih vremena unosi sočni duh, što milionska publika nagrađuje verno prateći dogodovštine stanara zgrade broj 12. Kako u razgovoru, za "TV novosti", primećuje jedna od glavnih glumica, više faktora je upleteno u recept uspeha serije "Radio Mileva".

- Pre svega, u pitanju su nepretenciozne priče, odnosno scenario, koji potpisuje nekoliko autora, i naizgled teški, a uistinu laki i svakidašnji problemi u kojima se sve generacije mogu prepoznati. Naravno, sve su dodatno začinili sjajan ritam režije Elmira Jukića, kao i izvanredna ekipa mojih kolega - ističe Marija Vicković.

* U ovoj seriji oprobali ste se u nečem drugačijem - komediji. Koliko je bilo zahtevno stvarati vodvilj za male ekrane?

- Bio je izazov jer nisam na televiziji radila ništa slično, u pozorištu jesam i pitala sam se zašto se ovakvih stvari ne radi malo više. Ali, zapravo, vodvilj je najteže napraviti i na filmu i u pozorištu. S obzirom na to, zaista je veliki uspeh što nas svake večeri gleda najmanje milion i po gledalaca. Zaustavljaju me ljudi na ulici i kažu da su kao mali gledali "Bolji život" sa roditeljima kao što danas gledaju "Radio Milevu" sa svojom decom.

* Rekli ste nedavno da na televiziji gledate mnogo toga osim sebe, kao i da ćete pogledati "Radio Milevu". Ako jeste, kakvi su vam utisci?

- Zaista sam pogledala sve epizode do sada i još ne mogu čudu da se načudim da sam se navukla na domaću seriju. Toliko su mučna ova vrmena u kojima se borimo sa koronom, a još se ne vidi izlaz, te mi serija dođe kao sigurni smeh. Bude mi žao što epizoda ne traje malo duže. Istina je da teško sebe gledam, ali ovo je nešto što me je uvuklo i baš uživam jer me serija potpuno opusti. Mislim da se "Radio Mileva" svima nama dešava u pravom trenutku - onda kad nam je to malo smeha neophodno.

* "Radio Mileva" vas je spojila sa kolegama Olgom Odanović i Nenadom Stojmenovićem, sa kojima do sada niste bili partner. Kako vam je bilo u kadru sa vrsnom komičarkom, a kako sa fakultetskim kolegom?

- Posle toliko godina zajedničkog boravka u Narodnom pozorištu, prvi put sam sa Olgom i Nešom zaigrala ispred kamere u "Radio Milevi". Sa Olgom sam prošla mnogo komičnih situacija i zabavljali su me sukob različitih priroda naših likova, majke Mileve i ćerke Natalije, kao i ljubav iz koje sve to i proizilazi. Sa Nešom sam imala više melodramske scene, kao sa najboljim drugarom. Oboje su izvrsni glumci, sa kojima je bilo zadovoljstvo deliti kadar. Kako mi se čini, "Radio Mileva" je tek počela da živi, tako da ćemo se još družiti, što me veoma raduje.

* Igrate Nataliju, profesorku književnosti u stalnom sukobu sa majkom Milevom, a često i sa ćerkom Sonjom (Kristina Gavrić Bogunović), pa se mnogi prepoznaju u njenom liku. Kako ste vi doživeli Nataliju, kao pomirljivu i krhku ili možda kao borbenu i hrabru?

- Natalija jeste simbol srednje generacije koja se u opštem metežu i tranziciji nije baš najbolje snašla. Ona je simbol onoga čemu su nas roditelji učili - da treba marljivo raditi i biti dobar drug, ali, nažalost, život je pokazao da je ta lekcija bila nepotrebna. Natalija i dalje ne može da izađe iz svog sveta jer ne želi i ne zna drugačije, te iz toga nastaju njeni razni životni problemi. Meni su Natina nesnađenost i izgubljenost bile najsimpatičnije za igru i pravljenje tog lika. Lično sam mnogo borbenija od nje, pa mi je poseban izazov bio da u Nataliji malo poništim svoju prirodu.

* Nataliju je muž ostavio samu sa detetom pre 15 godina. Ipak, u jednoj od epizoda, on pred vratima Majstorovićevoj ostavlja torbu sa 150.000 evra, što potpuno menja Nataliju. Može li novac zaista da zaleči patnje?

- Ta situacija sa novcem je izuzetno slatka jer se vidi koliko je Natalija željna života i koliko želi da time nadoknadi sve što je propustila. Od kupovine skupih kremica i garderobe, do potpunog razbacivanja sa novcem, jer ona, u stvari, ne zna šta bi sa tolikom svotom osim da je razuzdano troši. Novac je, naravno, svima bitan, jer nam daje slobodu i jeste preduslov kako biste mogli da osvojite bar trenutnu sreću i lagodniji život. Još nisam čula da novac može zalečiti patnje i ne verujem da takav primer postoji.

* U jednoj od scena u kafiću "Tavolino" ste čak i zapevali, što inače radite u slobodno vreme uz klavir i gitaru. Šta pevušite na setu, a šta u trenucima opuštanja?

- Često i na setu imam trenutke opuštanja, a najčešće ono što pevam ili sviram u kući donesem na posao. Ovih dana baš slušam Džona Majera, koga sam nedavno otkrila, zatim Toma Vejtsa i Dajanu Kral. Inače, slušam sve što mi prija uhu, od starogradske i kafanske muzike, preko džeza, do klasike. Sve zavisi od raspoloženja.

* Trenutno nam u nastavku treće sezone serije "Urgentni centar" kao doktorka Simonida Konjović otkrivate još jedno vaše glumačko lice. Kako je izgledao rad na ovoj seriji? Kako vam je bilo u ulozi lekara?

- Rad na "Urgentnom" je bio zahtevan jer smo snimali 70 epizoda godinu dana. Bilo je mnogo situacija na terenu, još više scena u studiju, a produkcijski uslovi su bili veoma problematični, te sam iskreno jedva čekala da se snimanje završi. Posle toliko teškog posla, raduje me što vidim da mladi ljudi gledaju tu seriju i da se poistovećuju sa svim njenim likovima. Iznenađuje me i broj obožavalaca koji konstantno na "Instagramu" šalju pozdrave i srca. Za njih ste heroj jer u seriji kao doktor spasavate nečije živote. Zbog njih mi je najviše drago što sam snimala "Urgentni centar".

* Završili ste i postdiplomske studije u školi "Li Strazberg" u Njujorku. Po čemu pamtite umetnike iz Velike jabuke, a po čemu susret sa Oskarovcem Kevinom Spejsijem 2019. godine u Beogradu?

- U Njujorku sam imala priliku da gledam Morgana Frimana u komadu Country girl, kao i Lauru Lini u "Opasnim vezama". Tada su se te dve predstave igrale svake večeri na Brodveju. Oboje su me očarali, pravi glumci - jaki u pozorištu kao i na filmu. Kevina Spejsija sam srela u Narodnom pozorištu dok sam imala generalnu probu predstave "San letnje noći - Projekat Šekspir", u režiji Kokana Mladenovića. Rekao mi je neko u hodniku da je on u kancelariji pored i da je došao u obilazak pozorišta. Prvo sam mislila da me zezaju, a onda sam ušla unutra i bez reči ga zagrlila. On je, naravno, bio u šoku i potom je počeo da se smeje. Pružio mi je ruku i rekao "Ćao, ja sam Kevin", na šta sam rekla da ne verujem da stojim ispred svog omiljenog glumca. Stigli smo malo da proćaskamo, pozvala sam ga na probu i Kevin je zaista došao. Posle smo taj susret ovekovečili i fotografijom.

* Glumac bez publike ne postoji, a vi ste od onih umetnika koji sreću grade bez mnogo pompe i parade. Koliko je to izvodljivo uzimajući u obzir znatiželju brojnih "radio Mileva"?

- Nije lako. Baš ne želim da pričam o svom životu, jer je u Srbiji sve postalo trač i žuta štampa. Kad bih se upustila u tu igru, mislim da bi otišlo nešto što jeste zaista samo moje i čime se gubi osnovna kultura. Jednostavno, nemam potrebu za tim. Šta god da kažete, ljudi na kraju naprave svoju verziju. Tako da neću nikada deliti nešto što neko može da zloupotrebi. Još manje nameravam da pravim reklamu od toga.