POGLED ISKOSA - Magični trenutak slikarstva

Za njega bi se moglo reći da je odocneli neomanirista, predstavnik iracionalnig stila figurativne umetnosti koji se proteže od Bečke škole fantastičnog realizma, pojave iz vremena početaka Mediale, do anahronista ili hipermanirista, zastupnika tzv. učenog slikarstva, iz osamdesetih godina 20. veka.

Slikarstvo Bečlija, okupljenih oko Ernsta Fuksa i anahronista sa najkrupnijom figurom u slikaru Karlu Mariju Marianiju, nastalo je kao reakcija na krajnosti apstraktne umetnosti, tj. na brljotine italijanske transavangarde i nemačkog neoekspresionizma, kojima je blizak i vid američke savremene umetnosti poznat kao "loše slikarstvo". Estetika našeg majstora takođe je vid pobune, izvesne kontrarevolucionarnosti, ustanak protiv besmisla današnje postavangarde. Njegovo slikarstvo je jeretičko, on se ni manje ni više vraća u Veneciju, u zlatnu svetlost Ticijana, Tintoreta i Veronezea, mašta o renesansi i istražuje italijanske maniriste 17. veka. Svoje duhovno putovanje utemeljio je na jednom kvalitetnom teorijskom radu, na knjizi "Slikareva tajna", objavljenoj 2018. godine. To pažljivo ispitivanje slikarske tehnologije starih majstora, dugo proveravano u njegovoj praksi, alhemijsko ceđenje zlatnih kapi miomirisnih preparatura, direktan odraz ima u ikonografiji ovog stvaraoca.

Ukoliko se neko zgražava otkuda sad renesansa u 21. veku, neka se o stanju stvari obavesti kod najboljih naprednih zapadnih filosofa i teoretičara umetnosti. Za Žana Bodrijara u ovom vremenu nema preovlađujućeg stila, sve je in i sve je aut a čuveni Amerikanac Artur Danto za savremenu scenu uvodi pojam "postistorijska umetnost", ona sa odsustvom pravaca.

Ako je moguća digitalna, moguća je i renesansna slika, jer na postmodernoj pijaci, u supermarketu stilova, nema prvenstva među artiklima.

Slikar, akvarelista i tehnolog Predrag Peđa Milošević nastoji da dopre do tajanstvene suštine starog slikarstva, da uznese magične trenutke vremena kada je umetnost u Evropi tada i nikada više bila na nedostižnim vrhuncima. Njegov podvig tim je teži i osobitiji što on nije neki kopista, sledbenik ili satelit velikih uzora, na njegovim slikama nema toliko izravno preuzetih, citiranih gotovih rešenja, koliko nastojanja da se prodre, oživi duh jednog posebnog, za mnoge mnogo boljeg vremena umetnosti od današnjeg. Zato je on više sabrat nego sledbenik starih majstora, kako bi se to poetski moglo reći, srodnici se prepoznaju i dovikuju kroz vekove.