S ONE STRANE ĆUPRIJE: Onaj iz Tršića, kako se ono zvao, izgrdio bi te, i štulom bi te preko sedalice, kad bi te čuo kakvu štetu praviš!

Obeležen kao meta! Target, izvini što ovu reč potežem. Nekako je najpogodnija. A mrska mi je, na zlo me ono podseća. Samo da te čovek sluša dok pričaš, dovoljno je. Sine mu tvoja strana sveta. Ma vidim ti i kuću u kojoj si se rodio! I prašinu, gde si se igrao. Da, kamenčiće, piljke, na to sam mislio. A čovek se, po mome mišljenju, samo s prašinom i igra. Sve ostalo je - lažna pozlata".
"Jezik"?

"Jeste. On te otkriva. Kao svakoga. To je čovekov drugi DNK. Ali, nije on jedini. Ne možeš se ti, svejedno, nigde sakriti. S krticom da se orodiš i srodiš - ne bi ti ni to pomoglo. A da ne progovoriš nijednu - ja bih opet pogodio koji si i odakle! Čudiš se, je li? Po mirisu, brate. Svako ga nosi. Čovek je jedna vrsta pripitomljenog tvora, da ne kažem tvorića, samo što on to ne želi da prizna. Ti mirišeš - niko ne zna tačno na što! Po mome njuhu - mirišeš - na blisku daljinu! Samo ja imam nos za taj miris! Kroz zidove on probija. Ma da čovek stavi gas masku... Oprosti, morao sam ovo reći, slikovito mi je. I po hodu. Koraku.

Hodaš nesigurno. Porušeno. Gegavo. Kao da si utekao - od zemljotresa. Po golenima, kao da su te gadno izudarali. Tukli, pa nisu dotukli. Ličiš kao neko ko je na mrtvo isprepadan, tako ti ideš. Koga su poterali, pa odustali. Odložili nastavak za sutra. A ćerani se, u strahu, još osvrće. Baš kao ti. Kad bi mogao sebe da vidiš - pobegao bi od sebe! Moj ti je savet kao bratu: izbegavaj ogledala na otvorenom!

I po licu, tebe se može prepoznati. Čita ti se sa njega lična isprava. Piše sve čitko. Oči, nos, usta, zubi, obrve, čelo, jamice, bore... Čista konfiguracija tvoga tla - toponimijska karta: Grm. Log. Vrelo. Lokva. Jama. Jaruga. Rupa. Prevoji. Grebeni. Venci. Brda. Udolja. Njive..."

"Čitao Dvornikovića, Cvijića? Ko su ti oni? Ma kakvo čitanje? Pa ja odavno ni novine...

Dosta me truju hranom, vodom, iz vazduha. Lekovima. Ne moram ja ništa da čitam.

Eventualno, čitulje ponekad. Na ulici. Dubu. Tu je jedina istina. To su udarne vesti. Ali i one brzo izblede. Nego drugo ja tebi nešto hoću... Ovo. Čoveče, tebe je lako čitati, kao strujomer! I ti si očitan davno, pre ove dvojice koje spominješ. Kako to ne shvataš? I još nešto. Ti imaš mnogo izdajnika. Malo ih ko toliko ima kao ti! Dobro je da te i vazduh nije izdao! Njegove gajde još te drže na olinjaloj sisi. Ti bi na sav glas mogao da zapevaš, na svu svoju muku - izvini, malo je nepristojno, ali ova pesma tebi pripada:

Još prdaljka ni propala...

"Ijekavica, misliš?

I ona - ali nije ona, kako i neki drugi misle, tvoj jedini, ni glavni izdajnik. Jok. Ijekaviče, jekaju, đekaju, otežu, rastežu, razvlače, da ne rečem benave se, u neznanju svome, i drugi - pa teško ih čovek odmah može prepoznati kao nekoga svoga za koga dotad nije znao, koji se nekim čudom, odnekud pojavio. A nije došao iz Amerike! Da ti i to rečem. I ne mirišu oni kao ti. Niti su target. Drugo tebe nešto izdaje. Hoćeš li da ti iskreno, ljudski...? Nećeš se ljutiti?

Dobro.

Evo ovako:

Mnogo gutaš samoglasnike. Ždereš ih, brate, a i ovako ih malo ima. Skraćuješ reči. Jednom za glavu, drugi put za prste, ruku, nogu. Onaj iz Tršića, kako se ono zvao, izgrdio bi te, i štulom bi te preko sedalice, kad bi te čuo kakvu štetu praviš! Sečeš ih ravnim rezom. Crtom. Pa ih omčasto smrsneš. Smrsiš. Onda im izmakneš klupicu, i otisneš u nečije uho! Kao u jamu. A kad čovek jezikom poseca reči, šta je taj tek u stanju delatno da čini! Izvini: ne mislim na ono što si ovoga trenutka možda pomislio. Ili kako strižu zečje uši javnog mnenja. Gnušam se tih zekonja! Da ti odmah rečem ono što sam trebao na početku: ja nisam čovek od knjige. Danas se svi predstavljaju da su ti i takvi. Mašu kao barjakom. Nisam ja taj svat. Sve njih na jednu stranu - a mene na drugu! Ne govorim ja otuda.

Kazujem iz sebe. Iz svog bunara. Dublji je od arteškog, veruj mi! I moja žica je sa druge strane! Nije od ovog carstva! Govorim ti ono što nigde nećeš pročitati. Od nikoga čuti. Pa da ti Nebesnik podari još jedan životni krug!

I ima nešto još gore: brzaš sa rečima! A nema opasnije hitnje od ove u životu! Gubi se duša, gubi se glava! Gube pokolenja! Gubi se večnost, moj žurniče! Ti pretičeš ono što kaniš reći. Prestižeš one sa kojima razgovaraš. I sebe samoga. A sa rečima treba kao sa bombom odvrnutog osigurača! Šišti u ruci, šišti na jeziku! I - bum! Zemljani omotač na jednu stranu - duša na neku drugu! Izgledaš kao neko kome su se reči nešto zamerile, pa ih prutom isteruje i juri. Ili, kao da one tebe jure, ali te ne mogu stići. Mimoilazite se. Kad te slušam, imam utisak kao da si dosad živeo u zasedi - tamo gde si živeo, pa nisi imao vremena da odgajaš, vaspitavaš reči. Ali tako da učitelj i učenik budu jedno. A šta ima preče od toga, kad bi čovek samo bio svestan toga? Kao da ti je vreme požderala ona lovačka čeka. Koga si lovio, ili je tebe nešto lovilo - to bih voleo da znam? Ili se istodobno odvijalo i jedno i drugo? Premda slutim. Napipavam tvoju ranu. Bilo šta da je ovoga tačno - reč i ti - razišli ste se davno, na nekom raskršću, na dve strane sveta. Raselili se zbog nečega. Mora da je to bila teška seoba. Žalobit rastanak. Ko je prvi od koga pobegao - to još ne mogu da dokučim.

Kad sve saberem, mislim da si ti, ipak, čovek sa deficitom u vremenu, da se stručno odrazim. A ko je s vremenom u minusu, šta taj može očekivati od ovakve ili onakve budućnosti? Ili večnosti! Neću da spominjem ostale tvoje nedostatke.

Ali nema većeg manjka od ovoga.

"Ti bi da pojasniš?"

Ma nema potrebe. Ne trudi se. Drugo se postaralo za te. Suvišno bi bilo. Kad sve o tebi znam. Skoro sve!

Ti si... otuda.
Ispreka.
Preko reke.
Iza krive vode.
S desne strane ćuprije!
Jesam li...?
Eto vidiš!

(Iz rukopisa)