POZORIŠNA KRITIKA - O LJUBAVI JE REČ: Florijan Zeler: "Sin"; Rediteljka: Ana Tomović; Atelje 212
DA LI je ljubav dovoljna, pitanje je kojim se bavi Florijan Zeler, jedan od najpoznatijih dramatičara, scenarista i romanopisaca današnjice, stavljajući u fokus dramskog konflikta svoje drame "Sin" bespoštednu, često neuspešnu borbu roditelja da izbave dete od razarajuće besciljnosti današnjice.
Novosti
Adolescent Nikolas (izvrsni Luka Grbić) traži pomoć od razvedenih roditelja (Ana, potresna Isidora Minić i Pjer, bolno tačan Svetozar Cvetković), i spas vidi u selidbi kod oca, koji ima malog sina i novu, mladu ženu (Sofija, scenski mudra Tamara Dragičević).
Nikolasovo životno neiskustvo ga vara, da je spas u spoljašnjem svetu, da pravi problem ne leži u njegovoj iskrivljenoj projekciji, uslovljenoj tugom zbog gubitka porodice. Onda nastupa, u neverovatno dobro gradiranom narastanju drame, za šta je Florijan Zeler majstor, roditeljski pakao: u krajnjim naporima da pomogne sinu, Pjer pokušava da ga uveri da je sa njim, zapravo, sve u redu, da treba samo da se trgne, prilagodi svetu oko sebe, da postane kao drugi. Kao on sam, njegov otac. "Ja nisam kao druga deca", ključan je odgovor, koji pali crveno svetlo, koje bi trebalo da osvetli put za pravu pomoć okoline anksioznom mladom biću. "Sin" nije "studija slučaja" adolescentske depresije, nego drama o vapaju ljudskog bića za ljubavlju, svetlošću, skladom, koji su zauvek izgubljeni...
Genijalnost teksta Florijana Zelera ("Sin" je deo trilogije, uz "Otac" i "Majka") je u širini, u koju zahvata, stavljajući u središte čitavu savremenu civilizaciju, bez socijalnih razlika, u kojoj su imperativ uspeh, lepota, mladost, prilagođenost, građanske norme, sve toliko daleko od bolne praznine povređenog mladog bića. Zeler "podmeće" priču o depresiji, kao bolni konflikt unutar mladog bića, a ne kao temu. Prava tema je ljubav, ili neljubav (nemoć da se ljubavlju spase neko), ona koja je bezuslovna, o čijem nedostatku nema ni govora. Diktat uspeha, prilagođenosti, borbe za sopstveni ispunjen život, kazna je, samo kao u ogledalu, i za Pjerov život, pa će doneti pogrešnu odluku, da oslobodi sina iz psihijatrijske klinike, i nesreća je neminovna...
Ana Tomović je "Sina" odlično režirala, minimalistički, birajući pravu glumačku podelu, sa dve krajnje sofisticirane scene, koje bolje odslikavaju Nikolasovu povremeno "nasmejanu depresiju" (skrivanje pravog stanja), nego njegova eksplicitna duševna patnja: kad Pjer, Sofija i Nikolas igraju razuzdani ples (izvrstan kontrapunkt stalnoj napetosti u odnosima), kao i kad, na samom kraju, Pjer, zreo čovek, kao dete, plačući leži u Sofijinom naručju, shvatajući jačinu bola koji mu je odneo sina...
Zahvaljujući Ateljeu 212, izvrsnom prevodu sa francuskog Ivane Dimić, bolno koncentrisanim akterima (uz pomenute i Branislav Zeremski, Doktor, Relja Janković, Bolničar), prvi put smo se susreli sa piscem, koga treba igrati ovde. Imali smo dragocenu i retku priliku da učestvujemo u katarzičnom fidbeku na sjajnu predstavu i relevantan ljudski problem na sceni. Ovo je zadatak teatra, koji nam je nasušno potreban!