POGLED ISKOSA - Šobajićev integralizam

O njegovom radu publikovano je šest monografija, od toga tri kod velikih francuskih i engleskih izdavača. Nedavno su britanske i američke knjižare snabdevene sa najnovijom, knjigom velikog formata izdavača Filip Vilsona, a u novoj galeriji "Kombank dvorane" (bivši Dom sindikata) osim novih radova predstavljena je i Šobajićeva autobiografija.

Činjenica da je i Lusi-Smit napisao monografiju Miloša Šobajića, koji je zbog svoje naglašene nacionalne orijentacije, izlaganja na Venecijanskom bijenalu i prosrpski napisane monografije Petera Handkea, imao problema sa francuskom javnošću, govori o tome koliko je Šobajić danas značajan.

On je predavač na uglednim univerzitetima od kineskih (kineska umetnost je u velikom usponu) do matičnog "Megatrenda". Uspeo je pre svega zato što je verovao u to što radi i nikada nije komercijalizovao svoje stvaralaštvo. Njegov razvitak bio je postupan i logičan, od prvih slika pod uticajem estetike grupe Mediala do današnje, uslovno rečeno ekspresivne figuracije, njegov put nije bio praćen naglim prekidima i započinjanjem nečeg sasvim drugačijeg i suprotnog, što je česta osobenost (post)modernih umetnika. Nikada nije dovodio u pitanje samosvojnost svoje umetnosti i svoje dobre namere. Zato Šobajić danas zauzima središnju, posredničku ulogu, mladima može da bude uzor i kao umetnik koji ceni tradiciju (njegov pariski atelje nimalo slučajno bio u Bato Lavoaru, stecištu modernih majstora) i kao stvaralac otvoren za najnovije. Sa njim ponovo Srbija ima svetskog umetnika koji je u mnogo čemu ispred vremena i on je sada uz Marinu Abramović najcenjeniji naš stvaralac u svetu. Snaga i integralizam njegovog opusa ne samo da nadilaze lokalno, već i podelu na tradicionalno i avangardno. Zato Lusi-Smit opravdano piše o Rembrantovom "Odranom volu" i slikama Fresisa Bejkona kao pretečama Šobajićevog opusa. Šobajić kaže da se umetnost podelila na desnicu i levicu, na konzervativne slikare čiji su realizam i tradicionalizam vid kiča i na postkonceptualiste koji se zbog navodnog napretka bave besmislenim eksperimentima. Rad novih umetnika otuđuje publiku od umetnosti pa ona više ne ulazi u galerije samim tim što sa likovnošću nema nikakve veze. Šobajić kaže da umetnost ne služi za čulno uživanje već za buđenje svesti, likovno delo je filozofsko i treba da ostavi utisak na posmatrača, da ga razdrma, natera da se zamisli a ne da ga razonodi. Utemeljen u likovnom a ne u širem pojmu vizuelnog, spreman na ustupke osim da izda slikarstvo sa kojim je počeo, Šobajić nalazi da je prava umetnost u središtu između krajnosti. Sve je već viđeno na svetskoj sceni i samo je Šobajiću posle medialnih harizmata uspelo šire da zainteresuje javnost.