KNJIŽEVNA KRITIKA - JEZIČKA KULTURA: Sreto Tanasić, "Tako sam govorio zarad sutra", "Čigoja"

Imajući u vidu Tanasićev renome kao istraživača i posmatrača jezičkih, ali i društvenih aktuelnosti, čitalac koji pripada ne samo stručnom, već i širem krugu, može biti siguran da je na najpouzdanijem izvoru.

Prateći intervjue nastajale u vremenskom rasponu od dve decenije, u prilici smo da uvidimo različite ideje, promene i eskalaciju negativnih pojava uslovljenu politikom i zaokruživanjem nacija na prostorima Balkana na kojima se govori srpski jezik. Jedno od najznačajnijih pitanja kojem je u knjizi s razlogom posvećeno mnogo pažnje jeste pitanje političkog preimenovanja srpskog jezika u Hrvatskoj, Bosni i Crnoj Gori koje u nauci o jeziku nema pokrića.

Profesor Tanasić, između ostalog, ističe i značaj činjenice da Srbi, za razliku od drugih političkih jezika nastalih iz srpskog, imaju jasan kontinuitet u svome standardnom jeziku još od započete Vukove reforme. On konstatuje sa sociolingvističkog stanovišta, "da je političkih jezika onoliko koliko se primoviše i koliko nacija ili država hoće da ih ima i trudi se da da sadržaj tim jezicima". Suštinski, ukoliko poštujemo nauku postoji jedan jezik srpski a ne tri, na šta na naučnim skupovima u 21. veku burno i negativno reaguju profesori sa bivših jugoslovenskih prostora.

Profesor Tanasić u više intervjua obrazlaže suštinu problema onih koji žele da "naprave" nove svoje jezike, čija je osnova srpski jezik. Njihovi pokušaji, kaže profesor, zasnivaju se na tome da nešto urade na planu leksike i pravopisa, no, leksika i pravopis najmanje utiču na standardni jezik, a stvarna struktura jezika je gramatika. Oni koji nastoje da naprave političke jezike na tom planu ne mogu naći dovoljno razlike između tih jezika i srpskog. Samo jedan od primera da njihova nastojanja nemaju nikakvog naučnog utemeljenja, čak ni na planu leksike, jeste što tamo gde postoje dubleti, oni jednu reč svrstavaju u srpski jezik, a drugu prisvajaju. Na primer, Hrvati leksemu vrabac prisvajaju, a srpskom jeziku dodeljuju leksemu dživdžan. Nije potrebno biti jezički stručnjak, pa razumeti svu apsurdnost, pa i komičnost, takve podele. S obzirom na to da u samoj jezičkoj strukturi ni Bošnjaci ne mogu osobito da intervenišu, oni nastoje da ubace što više turcizama. Ono što obezvređuje njihovo nastojanje, obrazlaže profesor Tanasić, jeste činjenica da turcizmi u srpskom jeziku nisu strani. S druge strane, u pokušaju, pored ovog, "da kroatizuju lekseme (kako bi se što više razlikovali od srpskog - S. I.), susreću se sa stavom Hrvata da su Bošnjaci zapravo Hrvati muslimanske vere".

U knjizi je u nekolikim intervjuima razmatrana i opravdanost naziva Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika (Institut za srpski jezik SANU). Po smatranju profesora Tanasića - to je rečnik srpskog jezika jer su ga zasnovali vukovci, pa bi se zaista tako mogao i zvati.

U knjizi je posvećena i pažnja značaju brige za nacionalne nauke i nacionalnu kulturu.

U vezi s tim on govori o Povelji Kulina Bana iz 1189. godine - prvom sačuvanom celovitom pisanom dokumentu na srpskom narodnom jeziku i pokušajima njenog prisvajanja u Bosni i Hercegovini u cilju dokazivanja viševekovnog postojanja nekakvih nesrpskih "dobrih Bošnjana" - iako su Bosna i Raška za savremenike bile jednostavno dve srpske države, samo sa različitim dinastijama i vlastelom.

Tanasić takođe ukazuje na nedovoljnu brigu države da se u slavističkim centrima u svetu održe lektori srpskog jezika, a posledice toga jesu dolazak hrvatskih, ponegde i bošnjačkih lektora koji predaju varijacije nazvane hrvatski, bošnjački ili bosanski, iako linvisti dobro znaju da je reč o jednom - srpskom jeziku.

U knjizi je reč i o značaju očuvanja i promovisanja ćirilice, kao o strateškom pitanju našeg identiteta, obrazovanja i kulture, ali i o njenoj zakonskoj zašiti kao kulturnom dobru prvog reda. Jedan od predloga profesora Tanasića jeste da u otkupu knjiga ćirilica mora imati prednost.

Knjiga "Tako sam govorio zarad sutra" daje dobar uvid u akutne probleme naše jezičke kulture, ona ozbiljno opominje i otrežnjuje, te se nadamo da će, kao i celokupna nastojanja profesora Tanasića i drugih stručnjaka za srpski jezik, podstaći državu da konačno pristupi njihovom rešavanju.