NEOBIČNE PRIČE O OBIČNOSTI: Pesnikinja Ana Marija Grbić povodom prve svoje prozne knjige, "Srneća leđa"

Ana Marija uspeva u tome, i da u običnosti nađe neobično, vidi zanimljivo, katkad i uzvišeno, i da o anonimnim, "malim" ljudima i životima pripoveda na način dostojan onih "najvećih" tema. A život, ili smrt, svakako su najveće među najvećima, na ma čije se bitisanje odnosile - što dokazuje svaki od zapisa sabranih u ovu zbirku.

Grbićeva o toj "neobičnoj običnosti" piše poetski, naravno, jer ona jeste pesnikinja, ali kako je prozu počela da piše pomalo kroz sve svoje zbirke poezije a nastavila sa kratkim formama u "Poljima" i "Povelji" - nije ovo osetila kao prelaz već više kao neki nastavak. Na pitanje kako sada sagledava domete proze u odnosu na poeziju i tzv. prosečnog čitaoca, odgovara:

- Ne znam šta je to prosečan čitalac, to mi zvuči kao da govorimo o prosečnim osobama, a ni to određenje mi nikad nije bilo jasno. Ako je pitanje da li imam osećaj da se moja proza više čita - nemam. Imam osećaj da se možda mediji više interesuju za prozu nego za poeziju a čitaoci dolaze do onoga što im je najviše dostupno. Poezija često, istina, nije u izlogu nego "na rikni" pa morate da je jurite po rafovima.

Ne može tačno da se seti kada je počela da piše ovu knjigu, čini joj se da se to zbilo tokom petočasovnog čekanja na red u Institutu za kožne i infektivne bolesti, čija čekaonica predstavlja kulise za jednu zaista upečatljivu priču.

- To baš i nije romantično, ali šta da radim, ni knjiga ne pravi romantične kompromise - kaže autorka. - Svakako je to bio dug i spor proces, jedan ciklus nastao je na rezidenciji u Sofiji tj. posle nje, jedan u Istri... U Beogradu je uvek onaj teži deo posla, slaganje, sumnja, provera... Beograd uvek postane nekakvo radno mesto za knjigu.

Ana Marija uviđa da roman zaista ima neku povlašćenu poziciju u odnosu na kratku priču, koju Pantić definiše kao "roman sveden na svoju suštinu", ali smatra da je reč o tretmanu (k)od izdavača, knjižara, kritike... - a ne (k)od čitalaca:

- Lično sam uvek volela da čitam kratke priče ili, još bolje, antologije kratkih priča. To mi je uvek bilo najlepše čitalačko iskustvo. Slažem se sa Pantićem, kratka priča je ostvareni potencijal romana, puna snaga rečenica, i ona ne pretenduje da prikaže sveukupnost čime biva lišena one negativne pretencioznosti velikih životnih zaključaka.

VELIČANSTVEN "OBIČAN ČOVEK"

NEMA sumnje da mi je omiljeni domaći pripovedač Vladan Matijevića, govorim o živim domaćim piscima pošto se o njima retko govori u preporukama - kaže Ana Marija. - Vladanov "običan čovek" je veličanstven i čudesan, što zaista i jeste, i to puno govori i o svetu u kojem živi.