POZORIŠNA KRITIKA - KOMIKA ILUZIJE: Pjer Kornej: "Iluzije". Reditelj: Nikola Zavišić. NP Beograd
POSVEĆUJUĆI izvesnoj gospođici svoj pozorišni komad "Komične iluzije", nazivajući ga "čudovišnom nakazom", rečima da je "prvi čin tek prolog, naredna tri čine nesavršenu komediju, poslednji je tragedija, a sve ujedno skrpljeno čini komediju", Pjer Kornej se u 17. veku poigrao klišeima ljubavne i herojske dramske tematike.
Novosti
Nesavršenost forme je trebalo da proširi značenje igre na neku sortu travestije, gde svako može da se preobrati, što je i princip pozorišne transformacije. Preimenujući u "Pozorišne iluzije" Kornejevu komediju, reditelji je smeštaju u magički prostor teatra, koji uvek ima više značenja, nego što bi se reklo na prvo gledanje.
Nikola Zavišić je od Kornejeve komedije iskoristio samo mogućnost da se naivno, koliko i metaforično verovanje u pozorišnu istinu kao u životni prioritet, odigra kao teatar u teatru, igra u igri, iluzija u iluziji. "Mapa puta" kroz predstavu, po motivima Kornejeve komedije, vodi gledaoce kroz takođe klišeizirano zavirivanje "iza scene", gde glumac igra i ulogu, i samog sebe u toj ulozi. Miloš Đorđević (glumac/Matamor) je ovaj žanr, zaista, doveo do savršenstva. Njemu iluzija nije potrebna, da bi ga publika prihvatila, on, kao i originalni Kornejevi likovi, uostalom, gradi svoju efektnost na samom gledaočevom očekivanju magije, koja uvek i sledi! Sena Đorović (glumica/Izabela), Anastasija Mandić (glumica/Liza), Zoran Ćosić (glumac/Pridaman/Žeront), Nemanja Stamatović (glumac/Dorant/Adrast/ i Bogdan Bogdanović (glumac /Alkandar) sa velikim žarom i veoma spretno su od sopstvene profesije činili cirkus, na radost publike, željne pozorišta i smeha u teško vreme...Nikola Vujović (reditelj/Klendor) je uverljivo, koliko se može u ovom teškom žanru, predstavio autoritet kao večnu borbu sa sobom samim, uspešno povezujući Kornejeve i Zavišićeve, ne uvek istorodne, ideje u radosnu igru.
Na samom kraju, završna scena, u kojoj su zanos vesele igre i udvajanja pozorišne iluzije ustukli pred melanholičnom projekcijom o protoku vremena i života, oličenom u metronomu, koji se na početku pokrene, a na kraju zaustavi, nije mogla da učini ontološki značajnim ono što je direktno iz današnjice ušlo u Kornejevu kostimiranu komediju (rediteljevo zakazivanje snimanja nove tv serije, oduševljenje glumaca za to), pa se tako završni lament pokazao netačnim. Ništa još nije završeno. Metronom kuca.