POZORIŠNA KRITIKA: Gubitak slobode učenjem govora
ZA razliku od Joneska (Ežen Jonesko 1909-1994), jednog od utemeljivača teatra apsurda, koji je gomilanjem reči na sceni hteo da oslobodi pozorišnu individuu, da joj da pravo na sopstvenu fantaziju i kapric, subverzija Petera Handkea (Nobelova nagrada 2019) je suprotna - militantno ukidanje govora, čija pravila formatiraju građansko vaspitanje i čine čoveka dobrim podanikom društvenom sistemu.
Novosti
Kaspara Hausera, čije je ime danas simbol odupiranja slobodnog ljudskog bića civilizaciji, Miloš Lolić je postavio antropocentrično u pozorišnom (teško je reći i dramskom) smislu. Oko Kaspara (čudesan Miodrag Dragičević), koji je zatvoren u stakleni kavez (scenograf Jasmina Holbus), po nekoj ritualnoj potrebi, ili zbog sopstvene, ljudske znatiželje, motaju se šaptači (Nikola Rakočević, Anđelika Simić, Sanja Marković, Radovan Vujović), a stvarni, pragmatični svet zastupa vodoinstalater (Miloš Samolov).
Lolić je edukaciju postavio kao ritual - učenje jezičkih pravila, koja imaju svrhu da opišu stvari, pojave, osećanja, za Kaspara je "dans makabr", samrtnički ples, koji će ga odvesti u duhovni ćorsokak neslobode kao biće i u fizičku smrt, kao čoveka (Kaspar Hauzer je nađen mrtav nekoliko godina po stupanju iz divljine u civilizaciju). U "Kasparu" Petera Handkea, sve je podređeno ovom ritualu, i u dramskom, i u scenskom okviru za pozorišni čin. Dok se primitivni "život" (posveta Joneskovom "teatru podsmeha"?) odvija oko njega, Kaspar bivstvuje u sopstvenom govoru, koji, postajući sve učinkovitiji u sintaksi, biva sve bolniji za njega samog. U zanimljivoj koreografiji, nekoj vrsti scenske igre građanskog društva, dominira, na kraju, pozorišna iluzija, koja je parodija i istorije. Žanrova, istine, smisla (maštovit kostim Marije Marković Milojev).
U Lolićevom "Kasparu" nema ni traga Hadkeu omražene "deskriptivne impotencije", svi "građani" delaju i ponašaju se po diktatu zadatka, čineći ono što im je, u eksperimentu proučavanja Kasparove neklasifikovane ličnosti, naloženo. Samo on sam, čistim umom još nerođenog deteta, neiskvarenim konvencijama, neopterećenim značenjem govora, ima pravo na diabolični intimni konflikt - lelujajući se, u trenutku, između zamamnosti potrošačkog, ukapupljenog, štancovanog univerzuma i svoje unutrašnje, prirodom date slobode.
Nimalo jednostavna za gledanje, impresivno režirana, sa onostranom muzikom Nevene Glušice, predstava "Kaspar" ima šanse da ostane kao jedan od graničnika ka pozorišnom tumačenju slobode, originalnosti, odupiranju sistemu i njegovim pravilima i diktatima, sredstvima koja su tačna, dostojna i proročanska.