INTERVJU Vanja Nenadić: Živim kako me je uputilo srce

Iako već poznata, pre svega po serijama "Biser Bojane", "Komšije" i "Tajkun", Vanja je kao Anja u "Tajnama vinove loze" bila uverljiva i lepotom i britkim umom i harizmom. Ova Somborka odnedavno je stalni član Beogradskog dramskog pozorišta, i još je 2017. kao Lola u "Biseru Bojane" pokazala da je naša glumačka scena dobila novi biser.

- Iako će na ulici ljudi sada da me prepoznaju kao Anju, uloga Lole me je obeležila za ceo život. Bila je to moja debitantska rola na filmu i prva nagrada. Zbog lika Lole savladala sam crnogorski izgovor, što mi je bilo posebno zanimljivo. Veoma mi je važno da uvek pred sobom imam i privatni i umetnički izazov, da pokažem nešto drugačije i da tragam za novim glumačkim sredstvima. Privilegija za mene, kao mladu glumicu, jeste što sam u pozorištu i što imam prilike da ulazim u različite uloge i radim u nekoliko projekata istovremeno. U teatru sam se bacila u vatru i izbrusila bar početni deo glumačkog zanata. S vremenom se tu kristališe koji su vaši afiniteti - kaže za "TV novosti" Vanja Nenadić.

* Mnogi gledaoci su komentarisali da bi Anja tek trebalo da sazna ko je i šta će sa životom. Da li je na kraju uspela da uradi šta je trebalo?

- Kao svi studenti koji su završili fakultet, ona ima potrebu da dobije sve i odmah. Kada se vratila sa studija u Parizu, Anja se pod bremenom uspešnih roditelja i porodične firme suočila sa životom odraslih. Vrlo brzo je uvidela da ne ide sve baš onako kako je zamislila. Uz sve to, Anja ima i porodične probleme i tajne. Bili su to dani kada se čeličila. Do kraja sezone našla je način da ojača.

* Anja je shvatila da pravljenje vina ne podrazumeva samo udžbeničku teoriju, već i da se moraju osetiti duša loze i grožđa?

- Svesna je toga od početka, ali u mladalačkim godinama jača je želja za dokazivanjem. Proizvodnja vina nije akcenat serije, ali jeste jedna od tema. Ponešto sam o vinu znala, ali ne i koliko je to široka tema. Zato me je zaintrigirala.

* Kao što kažete, nije vino u fokusu nego ljudi i odnosi među njima. Može li se reći da su ljubav, vera i nada osnovni motivi ove serije?

- Seriju, kao i život, čine i crno i belo, i dobro i zlo. Uvek imamo dve strane medalje. Neko više naginje jednoj, a neko više onoj drugoj. Kako ljudi, tako i likovi i sama priča. Kao gledalac sam navijala da ljubav pobedi i sigurna sam da hoće.

* Snimanje "Tajni vinove loze" bilo je prekinuto, a karantin ste proveli sa porodicom u Somboru. Kako vam je bilo kada ste ponovo bili među svojima?

- Najdragoceniji period "korona - pauze" bio je upravo taj kada sam se vratila u kuću roditelja. Ni sada ne znam da li je "moja kuća" u Beogradu ili u Somboru. Još od završetka srednje škole nisam provela toliko vremena u rodnom gradu i sa porodicom. To me je vratilo na "fabrička podešavanja" i podsetilo šta je zapravo najbitnije, a to je porodica. Potrudiću se da sama sebi obezbedim opet takvu pauzu u roditeljskoj kući.

* U tom gradu stekli ste prijatelje za ceo život i uspomene iza svakog ćoška. Da li ste osvežili sećanja?

- Sa ljudima sa kojima sam odrasla, kao što je moj kolega i veliki prijatelj Slaven Došlo, obilazila sam mesta gde smo pre desetak godina provodili vreme. Sombor je divno mesto za odrastanje. Veoma je bezbedan, ili mi makar tako izgleda u Beogradu. Kada bih stvarala porodicu, a nadam da ću u skorijoj budućnosti, volela bih da to bude u gradu poput Sombora. Kada razmišljam o porodičnom životu u Beogradu, uhvati me panika kako sve to može da izgleda. U Somboru, pored toga što imate vremena za sve, priroda je divna, a kulturna ponuda je ozbiljna. Somborci se trude da sve to očuvaju.

* U somborskom pozorištu ste provodili dane, a najviše u dramskom studiju Olgice Nestorović.

- Uvek mi je veće zadovoljstvo pričinjavalo da odem u pozorište da gledam predstavu, budem razvodnik i tamo se družim nego da izađem u grad. Sada igram sa Olgicom, i poseban doživljaj mi je bio kada sam stala na istu scenu sa idolima koje sam pratila kao mala. Nisam čak ni razmišljala "kako bi bilo..." jer je delovalo nemoguće da se desi. Želja da jednom budem to što su oni, izgledala je daleka i neostvariva, a za koju godinu sam se našla sa njima na istim daskama.

* Niste samo na daskama stali pored glumačkih idola, već i pred kamerama. Sa kime vam je bilo posebno uzbudljivo da delite kadar?

- Veoma cenim svaki momenat kada radim sa starijim kolegama. Najveći razlog što sam igrala u seriji "Komšije" bila je Milena Dravić. Bilo je stvarno neverovatno. Ostvarenje sna bilo je već to što sam bila sa njom na setu, a kamoli da delimo kadar. U seriji sam igrala strogu advokaticu, i kasnije, kada sam pogledala šta smo uradili, primetila sam da u scenama sa Milenom uopšte nisam mogla da sakrijem oduševljenje. Imala sam blagi osmeh sve vreme dok gledam u nju, što se potpuno kosi sa onim što je trebalo da odigram. Jednostavno, nisam mogla da se savladam.

* Posle Sombora, a pre FDU, usledio je Novi Sad i jedna godina studija srpskog jezika i književnosti. Koji pisci su uticali na vas?

- Moji početnički koraci bili su vrlo rasejani. Završila sam srednju ekonomsku školu, spremala sam se za ekonomski fakultet i htela da se okušam na glumi kada je već volim i kada sam toliko dugo išla u dramski studio. Dospela sam u uži krug i shvatila da je gluma moj put. Umesto ekonomije, upisala sam srpski jezik i književnost, jer su srodni onome gde se uputilo moje srce. Tokom srednje škole i studija volela sam da čitam Mešu Selimovića, Ernesta Hemingveja, Milana Kunderu i Hermana Hesea.

* Sa kojim likom iz književnosti ste se emotivno poistovetili?

- Kada smo na fakultetu radili Šekspira, tumačila sam kraljicu Margaretu iz "Ričarda Trećeg". Bilo mi je inspirativno da je igram i još se sećam unutrašnjeg osećaja na sceni i posle nastupa. To trajno pomuti razum. Ako postoji Aristotelova katarza, za mene je to bio taj trenutak. Još tada sam poželela da tumačim i Ledi Magbet. Sada se čak osećam nedostojnom da kažem šta bih htela da igram. Svaka uloga pronađe glumca baš u trenutku kada treba.

* U prvoj naslovnoj roli u pozorištu zaigrali ste u "Izbiračici" Jane Maričić. Znamo koja je potka priče, ali koliko je mladom glumcu dopušteno da se "femka"?

- Svi smo u nekom životnom trenutku manje ili više blizu ruba egzistencije. Za mladog glumca željnog igre svaka uloga je lekcija. U pozorištu nema potrebe mnogo da se bira jer je sve velika škola. Ostalo zavisi od ličnih afiniteta, srca i stomaka. Ima nešto što nikako ne bih mogla da igram. Nema para ni bilo čega drugog što bi me privuklo da takvo nešto uradim. Najbitnije je da sačuvamo unutrašnju čistotu i da se klonimo svega za šta mislimo da može da je uprlja. Kao i svega što na bilo koji način vređa etničku, moralnu, rasnu, nacionalnu i seksualnu pripadnost. Naravno, ako se negde umetnički ne prepoznam, mislim da je fer reći "ne". Važno je da glumac sam za sebe zna šta može, šta je za njega i šta mu je izazovno.

GLUMA JE UČINILA DA SE IZNOVA BUDIM

* ŠTA vas raduje u glumi pored izazova da nešto novo savladate?

- Gluma daje celokupan smisao mom životu. Često se osećam izgubljeno, ali u glumi se uvek pronađem. Ona je veliki pokretač za mene i privatno. Teško mi je da razgraničim gde je privatni život, a gde posao. Velika je privilegija što mogu da živim od glume, koju strasno volim. Gluma pruža ogromno polje za istraživanje i igru. Stalno se igramo - ozbiljnije, rasterećenije, smejemo se, plačemo, ali nikada nije monotono. Gluma vas tera da "kopate" po sebi i drugima, da primećujete predmete, odnose, prirodu, energiju... Prestali smo da se čudimo, što nije neobično kada nas uhvati brzina života, pa zaboravimo da primetimo drvo, park, nebo, zalazak sunca i sve ostalo. Gluma me je naterala da se iznova budim, da preispitujem i sebe i svoje odnose sa drugima. Glumac je stalno u plemenitim potragama. Ne treba zaboraviti da je život lep i da nudi toliko mogućnosti.