INTERVJU Nikola Zavišić: Realnost je danas najveća iluzija

Za svako izvođenje sam osmišljava dizajn svetala, ali i za dvadesetak tuđih predstava, od Srbije do Holandije. Nedavno je, u skladu sa okolnostima, obukao i glumce i publiku u skafandere ("Kao da kraj nije sasvim blizu" u Bitef teatru), a sada je spreman za nove "Pozorišne iluzije" (po čuvenom komadu Pjera Korneja), čija je premijera bila zakazana za 19. mart u Narodnom pozorištu.

Ceo vaš opus je velika pozorišna iluzija. Hoćete li i ovaj komad "učitati" u naše vreme?

- Apsolutno, svesno idemo ka tome. Od samog početka je jasno da je u pitanju generalna proba za predstavu, koju na sceni reditelj i glavni glumac Nikola Vujović upravo izvodi, pred publikom. Taj kontakt glumaca među sobom, sa svim još neispravljenim greškama, njihova komunikacija s gledaocima i drugim dimenzijama, u nekom metafizičkom, poetskom smislu - vrlo je šarolika i zanimljiva igra. Publika glumi publiku, i to je još jedna iluzija - objašnjava Nikola Zavišić.

Još se sećamo čuvenih "Pozorišnih iluzija" Slobodana Unkovkog u JDP, devedesetih godina. Koliko se svet (pa i pozorišni) od tada promenio?

- Od tada se sve promenilo. Nema ničeg što bi moglo da poveže te dve tačke u vremenu i prostoru, osim tog naslova i Korneja. Nije se promenilo samo vreme (koje se menja konstantno), vek i milenijum, nego kompletna epoha. One "Iluzije" su bile na početku jedne strašne propasti, ratova oko nas, siromaštva i, pri- tom, sve se dešavalo u analogno doba. Bez svih ubrzanja s kojim danas komuniciramo. Dakle, vreme analogne tišine i ratne psihoze. Predstava je služila kao izlaz iz toga, kao slamka duhovnog spasa za nas koji smo je gledali. Ja sam je gledao bar šest puta! I svaki put ponovo zanesen tim baroknim Kornejevim ludilom koje je Unkovski s genijalnim glumcima uspeo da prenese.

A danas?

- Danas je vreme šizoidno na drugi način. Ono je bio početak naše propasti, a ovo "hvata" trenutak kraja, tako da je u tom smislu predstava apokaliptična. Okruženje je takvo.

Predstava je o nervnom slomu, padu sistema (umetničkog, vrednosnog, smislenog) koji pokušavamo veštački da održimo u životu. Naš odgovor je sadržan u promenjenom petom činu koji smo "obestekstili" i napravili neku vrstu mentalne slike s muzikom. Jedna potpuno iskonstruisana situacija idealnog bega u paralelnu dimenziju u kojoj je sve daleko nežnije, bez svakodnevne muke i patnje.

Koja je najveća iluzija koju živimo?

- Realnost, pošto ona ne postoji. Mi smo je iskonstruisali, primorani da verujemo u nešto. Ali, ako čovek stvori sopstvenu realnost, onda mu uopšte nije potrebno da veruje u ono što gleda oko sebe... Sve zavisi od toga koliko si sposoban da vladaš sobom i svojim životom. Mislim da svaki čovek ima potencijal da probudi alhemiju sopstvenog funkcionisanja. Ja imam svoja pravila.

U čemu je štos?

- To je, prosto, kreacija. Mi ne znamo zašto smo tu. Dovoljno nam je, kao i pećinskim ljudima, da se prehranimo, da imamo gde da spavamo, da nam bude toplo i da se razmnožimo. Ali, ako se izuzmeš iz toga i kažeš "čekaj, hajde da vidim šta ja hoću, imam li ja neke želje, ideje, šta me čini srećnim" - jedini pravi način trošenja vremena je da se opustimo, uživamo u svakom svom idejnom trenutku, makar bio i pogrešan. Širiti dobro i ljubav među ljudima, bez obzira na sve razlike. Namerno praviti pozitivnu atmosferu. Ja to radim gde god da stvaram: u Tuzli, Krasnojarsku, Berlinu, Pragu, Teršelingu, Beogradu, Užicu - gde god. Tako zajedno stvaramo novi jezik koji će da nas sačuvati od sivila realnosti, kriznog štaba, novih mera. Imam ludu sreću da u ovo grozno doba radim projekte koji mi se sviđaju.

I u pozorištu su iluzije poslednjih meseci drugačije nego u normalnom vremenu?

- Najopasnije što bi sada u teatru moglo da se radi je nešto okoštalo, "monumentalno", sporo i neživo. Jer, ubrzanjem protoka informacija u ovom, digitalnom vremenu, promenila se i percepcija gledalaca. Sve "ustajalo" veoma teško može da prodre do publike, osim one intelektualne. Brzina rada mozga (odnosno "procesora") mnogo je važna, ljudi mogu da percipiraju mnogo više nego ranije.

Kako će se pandemija odraziti na naše procesore?

- Svi su na kraju živaca. I glumci su tokom procesa doživljavali lomove, morao sam nekako da sve ispoštujem. Dešavale su se i neke privatne stvari, ljudi nisu mogli da kontrolišu ono što im se dešava. A to za one koji nisu spremni da se prilagode novonastalim okolnostima, može da bude vrlo stresno. Veliki je problem što su svi veoma izmučeni, na kraju nerava, uplašeni, sa osećajem neizvesnosti šta će biti. Zaboravljaju da, u stvari, nikad u životu ne znamo šta će se desiti i bez pandemije. Jer, i dobro i loše se obično događa iznenada... Trebalo bi se primiriti, osetiti mir u sebi. Nije to lako. Ipak, ja govorim iz pozicije čoveka koji nema sopstvenu decu i druge obaveze osim umetničkih, što je neka vrsta luksuza. I zato, u ovom trenutku imam dosta sreće.