POGLED ISKOSA - Lepota Tamare Simić Dražić

Likovno zaveštanje je sada toliko bogato da se umetnost može stvarati samo na osnovu prošlosti, kao sledbeništvo velikih majstora ali i istraživanje same ideje prošlosti.

U tom smislu Tamara Simić Dražić okreće se ka trezorima tradicije, a ne prema neizvesnoj budućnosti, koje možda neće ni biti. Nju ne zanima aktuelna teorijska postavka o kraju umetnosti, koja počinje sa Hegelom, a završava se u naše predapokaliptičko vreme. Ova mlada slikarka poseže za tradicijom iz koje ne samo da crpi svoje stvaralačke napore već i za tradicijom u doslovnom značenju te reči, shvatajući je kao predaju vrednosti a ne okoštavanje. Nije reč toliko o varljivoj ideji ulepšane prošlosti, našoj predstavi da je nekada sve bilo bolje, lepše i suštastvenije, ili da su geniji iz prohujalih vremena tehnički, stilski i umetnički neuporedivo bolji od savremenih slikara.

Reč je o paradoksalnom fenomenu koji uslovno možemo nazvati povratak u budućnost, o tome da se pomoću prošlosti gradi sadašnja, aktuelna umetnost. Ako neko pomisli da je zbog toga možda njeno slikarstvo nazadno, u duhu retropojava, jer ne prati trendove, onda treba da se obrati najvećim današnjim teoretičarima umetnosti, kao što su Žan Bodrijar i Artur Danto, koji tvrde da sada nema preovlađujeg stila niti umetničke pojave, sve je aktuelno i sve je retro. Tako je Tamarina neorenesansa, posezanje ove umetnice za slikarstvom Sandra Botičelija, predrenesansnom sakralnošću i nedostižnom lepotom zrele renesanse, vremenom i stilom kada su možda poslednji put žena i muškarac u zapadnoj umetnosti bili u isti mah lepi, dostojanstveni i mudri, legitimno kao i bilo koja druga neoavangarda. Ako nas ne uzbuđuje estetika šokantnog i ružnog, preovlađujući u današnjoj umetnosti, zašto bi se apologeti nove umetnosti nervirali na estetiku druge krajnosti?

Umesto videa, digitalne umetnosti elektronskog mulja, performansa, fotografije, instalacije, asamblaža, raznih projekata i koncepata, ova se slikarka okrenula nečem suštinskom, lepom ljudskom liku i telu, primerima iz prošlosti na kojima unosi neke samo svoje intervencije, od kolorita i ornamenta do kompozicije. Osvrnula se na baštinu, koja se kao i priroda ili čovek, nikada ne može do kraja upoznati. Ona na prvi pogled negira savremena neoavangarda dešavanja iz domena novih umetničkih praksi, kritikuje umetnost koja je izgubila smisao za osećanja, poništila senzibilitet, a inteligenciju pretvorila u dosetku, u najboljem slučaju cinizam. Tamara se tu ne zadržava, svi uviđamo dokle su stigle zapadna umetnost i civilizacija. Njena ideja okretanja prema prošlosti je dublja, ona je upućena ka mitskom i drevnom kao tajni a ne arheološkoj činjenici.