KNJIŽEVNA RIZNICA UŽICA: Zoran Jeremić o Jedinstvenoj monografiji posvećenoj najvećem gradu zapadne Srbije

U situaciji kada se Erama vatra takozvane građanske kulture iz betona preselila u vedrinu Mesne zajednice Mokra Gora, atmosferu u čađavoj dolini pročistila je sveže štampana, jedinstvena mapa dokaza da je duh jednog mesta neiscrpan i da uvek za ljudima traga. Pred publikom je knjiga "Užice, više od svega što je bilo" novinara, pisca i publiciste Zorana Jeremića - reč je o književnoj biografiji Užica.

- Možda ćemo se zateći u danima kada će obilazak Užica po maršruti njegovih pisaca predstavljati najbolju turističku ponudu. Baš kao što Dablin obilaze zbog Džojsa, a Višegrad zbog Andrića. Moj izbor, uz beletristiku ovdašnjih pisaca, obuhvata i tekstove neknjiževne, hronike, eseje, izveštaje i reportaže, jer ovi zapisi sadrže teme koje se do sada nisu dale milosti literarnog uobličenja - objašnjava Jeremić. - Malo je gradova čije su ime u jednom veku pronela najmanje trojica velikih pisaca iz srpskog književnog kanona. U prošlom veku to su za Užice učinili rodonačelnik gradskog romana Milutin Uskoković, književnik i akademik Ljubomir Simović i pisac Svetislav Basara.

Biografija Užica, saznajemo iz pera Ljubomira Simovića, počinje oskudnim ljudskim tragovima iz neolita, pre nego što je grada na ovom mestu bilo. Papirna istorija počinje s hrišćanstvom. Kasno i slučajno, kada je u jednom dubrovačkom dokumentu 9. oktobra 1329. Mila, žena nekog "Slavka iz Užica" položila četiri perpera i osam groša na ime duga. U istorijskom, hronološkom nizu biografija grada nastavlja se tekstovima autora iz različitih epoha: Slavomira Nastasijevića, Mavra Orbina, prote Mateje Nenadovića, Evlije Čelebije, Joakima Vujića, Feliksa Kanica...

- Šteta što su ovo lepo mesto uništili Turci, koji su još uvek tu. Ako bi se ovde zaveo red i ako bi se grad očistio i kuće bile uređenije, bilo bi to jedno od najlepših i najprijatnijih mesta u Srbiji - opisivao je Užice oktobra 1835. Sigmund fon Heder, dugo nakon što su najznačajniji pisci ovog kraja, račanski monasi Teodosije i Jerotej, za Čarnojevićem otišli put Sent Andreje i Fruške gore, da Srbima stvaraju pisanu književnost. Tamo su ljudi iz užičkog kraja otvorili puteve drugoj, a zatim i trećoj generaciji naših "građanskih pisaca", sa Dositejem na čelu.

Kako se samo Slavko Zlatojević (1828-1856), ambiciozni novosadski profesor, u Užicu namučio, dok je u gradu kao učitelj službovao!

"Sada sam video u Užicama nema ni naroda, da mi slabi duh kao učitelju prvog razreda, da je ovde književnost propala... Pored neznanja o dobru, naš ovaj vrsni narod već je pošao na zao put. Najveće zlo koje će mu oduzeti narodni ponos, to je piće rakija - otrov nad otrovima", zapisao je Zlatojević.

Na tamne, nadovezuju se vedrije i lepe slike Užica iz pera Stojana Obradovića, Herberta Vivijana, Dobrosava Ružića, Ljubomira Stojanovića, Milutina Uskokovića, Miloša Perovića, Mage Magazinović, Mladena St. Đuričića, Miodraga Vergovića...

"Prve pouke iz socijalizma počeli smo sticati iz brošura Vase Pelagića... i kod Krste Đaninog (Krsto Petrović), izbeglice iz Crne Gore, koji se sa ocem i majkom naselio u Užicu i sebe proglasio za prvog užičkog socijalistu", zapisao je Dragoljub S. Ilić, novinar i diplomata, opisujući prvu generaciju užičkih gimnazijalaca - levičara.
Vesnike modernosti u gradu na Đetinji opisao je Slobodan Radović.

- Varoš je kao magnet privlačila ljude raznih zanimanja: Jozef Haške, slikar, otvorio je slikarnicu u Orlovića kući... Josif Čeh je osnovao u Užicu udruženje za proizvodnju svilenih buba... Bilo je i drugih lepota u varoši... Gde god makneš, izvori zdrave vode, otvoreni i duhoviti ljudi - podseća književnik Radović, pišući o zapisima štampara ovdašnjeg Lazara Trišića i o pretplatnicima njegovih knjiga.

Povest užička književna, umetnička i boemska postaje sve bogatija, zajedno sa duhovnim i sasvim opipljivim dokazima, iščitava se kroz zapise novinara Dejana Malenkovića, iz dragocenih knjiga čuvenog profesora istorije Milorada Iskrina, pesnika Slavka Vuksavljevića...

Posebna dragocenost su užički tekstovi Momčila Nastasijevića, Rada Drainca, Aleksandra Deroka, slikara Mihaila Milovanovića, Miodraga Pavlovića, Vladete Jerotića, Puriše Đorđevića, Mitre Mitrović, novinara Antonija Đurića, Živojina Pavlovića, Aleksandra Tišme, kompozitora Žarka Petrovića, Stanislava Vinavera, Radovana Popovića, Ljubivoja Ršumovića... Reč je o dragocenim beleškama, na koje bi bez Jeremićeve književne biografije Užica najradoznaliji čitalac teško nabasao. Sada, kad je uz Simovićevo "Užice sa vranama" na polici i Jeremićevo "Užice - više od svega što je bilo", stvar postaje neuporedivo lakša.

U poslednjoj pregradi užičke književne riznice, naslovljenoj "Novi redovi", u srpskoj prestonici titoizma pod Kadinjačom, sve što se zbilo i što će tek biti čita se između redova. Lica stanovnika osunčanog grada u senci su crne maršalove statue, pa će književnik Milenko Pajić primetiti kako Popina "Gvozdena jabuka" i "Odjekivanje" ovom gradu pristaju.

Tu se, na pritvornosti, ali i na iznenadnoj širini Gradskog trga, Užičanin, oskarovac Stojan Stiv Tešić seća grada u kome je proveo detinjstvo.

"Pamtim užički sneg. Mislim da takvog snega sada nema nigde. Svuda ga tražim i nigde ga ne nalazim. Pamtim nemački kamion oštećen bombom i ostavljen, koji za nas nije bio kamion nego avion. Ulazili smo u njega i poletali...", zapisao je čuveni srpski i američki scenarista i pisac.

Podseća, na kraju, pisac Dragan R. Filipović da užička "Zlatna knjiga" još nije pronađena.

- Kiš je zapisao da književnost ispravlja ravnodušnost istorijskih činjenica. Verujem u lekovitost literature, u njenu srčanost naspram bezlične faktografije. Grad čije ulice i čija predanja iz generacije u generaciju delimo, čitavog života osvajamo, uvek je stariji od svih nas. On je kao Popino "Nepočin polje", u kom su istovremeno na delu sva vremena i sva lica iz intimne i kolektivne memorije - kaže Jeremić.