KNJIŽEVNA KRITIKA: Istorija sudbine

Okvir zbirke Dragana Babića "U mirne dane" čine pesme "Tražim"... i "Sedim, tako"...
I na osnovu uvodne i na osnovu završne pesme razumemo da lirski subjekt svodi sopstveni životni skor sećajući se povlašćenih trenutaka koji pripadaju zavičaju i mladosti, istovremeno nam saopštavajući znanja o nijansama osećanja koje obeležavaju jedan život.

Neka od njih su zgasla, neka su živa. Zgaslosti pripadaju bezbrižnost i radost, a životu melanholija, ali ne i nefunkcionalni sentiment.

Između te dve pesme u devet ciklusa stalo je mnoštvo motiva. Neki od njih su prolaznost, značaj sećanja, ljubav i mnogi drugi koji karakterišu lice i naličje sadašnjice, nekada u odnosu na sebe samu, još češće u odnosu na prošlost.

Sve to, kroz vešte stihove, saopšteno nam je lepim stilom, rečima biranim s velikom pažnjom. O nijansama u njihovom traženju i o tome koliko reči znače pesniku nalazimo i eksplicitne potvrde u pojedinim pesmama. O bilo čemu da se u zbirci peva, čitalac oseća tu značajnu činjenicu - da je pesnik bdeo nad rečima, da ih je birao po nijansama, bojama, po njihovoj melodiji i ritmu i, naravno, po dubini značenja, po mogućnosti da one "utvrde ono što bi trebalo reći".

No, tu se lirski subjekt, koji je očigledno i pesnik, ne zaustavlja, i tako, pažljivo birajući reči, ispituje izražajne i stilske mogućnosti njihovih spojeva. Tako s čitaocem deli sopstvene uspehe i neuspehe u tom preduzimanju i uvodi još jednu, za sve stvaraoce značajnu temu - koliko stvoreno delo, u konkretnom slučaju pesma - ostaje tekovina autora, a koliko ima sopstveni život, na koji po stvaranju onaj koji stvara više nema uticaja. Pored te, uvek inspirativne teme, prisutna je, nužno, i ona platonovska - koliko su te reči, kada nađu idealan spoj, umetnikove, a koliko su svoje, tj. božanske. Pored navedenog, lirski subjekt nosi svest o tome da su reči svedoci i da traju znatno duže od onog ko ih je za svog životnog veka odabrao. Ta činjenica kao da nas uverava da su one zapravo produžen život svog autora i da je to bitno, ne zbog opstajanja tvorevine same po sebi, ne čak ni zbog njene estetike, već zbog emocije koju čuva u sebi. Dovodeći nas do tog znanja, lirski subjekt nas podseća da volimo, da pokazujemo ljubav. Tako će ona u pesmi trajati duže od nas samih, tako će u njoj biti zabeležen taj jedinstveni trenutak - koji nismo propustili.

I kao što nas na pesnički način podseća na značaj nepropuštanja trenutaka za ljubav, kako je to u prozi sjajno radio veliko srpski pisac Pavle Ugrinov, visokoosetljivi lirski subjekt koji je, u stvari, pesnik, ukazuje nam na vezu lepote i pamćenja, na značaj i veličanstvenost estetskog doživljaja, na čoveka u čiju prirodu je upisana potreba za lepim i mogućnost da se ta lepota upamti. Osvešćujući to u čitaoca, lirski subjekt ga kroz čitavu zbirku suvereno vodi na različita mesta, najčešće na ona koja otkrivaju zavičajne pejzaže, pa zato sadrže i dragocene viškove lepote, one koje osećamo dok čitamo "Mesta koja volimo" Ivana V. Lalića, a sa svešću da sa njih, ma gde da smo, nikada nećemo otići.

Pored navedenog, voleli bismo da napomenemo da poezija Dragana Babića otvara veliko asocijativno polje na pesnička iskustva najznačajnijih srpskih pesnika. Pored pomenutog Ivana V. Lalića, mislimo i na Momčila Nastasijevića, Vaska Popu, Milosava Tešića, Miroslava Maksimovića i druge.

Zbirka pesama "U mirne dane" zapravo je - zbog filigranski biranih reči i istih takvih rečeničkih spojeva - kratka i vrlo efektna istorija lične i nacionalne sudbine i kulture čija su uporišta u najvišim, neupitnim vrednostima ponetim iz zavičaja. Ona je, nesumnjivo, i pouzdani vodič, ali i orijentir, u Vavilonu danas.