ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Snaga jednog naroda je u snazi njegove kulture

A poznato je: ako država nema nacionalnu politiku ili je ne sprovodi, onda se sprovodi tuđa nacionalna politika, i posebno u oblasti kulture, gde se najbolje utemeljuje i čuva nacionalni identitet. Mi smo sa raspadom bivše države Jugoslavije i raskidom srpsko-hrvatskog književnojezičkog zajedništva nasledili neuređenu jezičku situaciju. Tako je i danas.

Tako može biti samo gde ne postoji utvrđena jezičke politika - što je izraz državne neodgovornosti.

Novosadskim dogovorom i potonjim zakonima utvrđena ravnopravnost ćirilice i latinice dovela je do gotovo potpunog potiskivanja ćirilice kao srpskog tradicionalnog pisma. A domaći i svetski mudraci nas uče kako je neminovan kraj ćirilice, podvaljuju nam nefunkcionalnost ćirilice, pa kako stranci lepo čitaju i razumeju srpski jezik kad je ispisan latinicom, i slične nebuloze nam govore. A ne sećaju se da je ne tako davno srpska Pošta odgovorila da ne može iz Beograda u Šumadiju poslati telegram na ćirilici - jer nema takvu mašinu! Drugi nam govore kako će naša deca u svetu sačuvati svoj identitet ako im šaljemo knjige štampane latinicom, jer, eto, nacionalni i kulturni identitet se najbolje čuvaju odričući se od svoga pisma koje je u srcu toga identiteta.

Kad ćirilica ne bi bila tako značajan znak srpskog identiteta ne bi je svaki okupator zabranjivao. Na ćirilici smo stvorili takve spomenike koji idu u evropsku riznicu kulturne baštine - Miroslavljevo jevanđelje i druga jevanđelja na srpskoj redakciji staroslovenskog, pa Kulinova povelja iz 1189, najstariji spomenik na srpskom narodnom jeziku, Dušanov zakonik, i drugi slični spomenici, pa Slovo ljubve despota Stefana

Lazarevića, i dalje i dalje. Kako da je se odreknemo i, posebno, zašto da je se odreknemo.

Zarad samoponištavanja svoga identiteta.

Nije sporno da smo u poslednjih stotinak godina, a ponegde i ranije, pisali i latinicom. Pomenimo Srbe u srednjovekovnom Dubrovniku. Pa gde su danas Srbi katolici u Dubrovniku i ini, i da li smo odbranili njihovo stvaralaštvo u korpusu srpske kulture, ako smo i branili, posebno u svetu? A danas se u svetskim bibliotekama sve što je napisano na srpskom jeziku i latinici vodi kao dela na hrvatskom jeziku. I u Narodnoj biblioteci Srbije. Tako, dakle, kad je posredi današnje srpsko stvaralaštvo na latinici.

Mi na evropskom putu prihvatamo evropske vrednosti. A jedna od tih vrednosti jeste i čuvanje i negovanje nacionalnih kultura. Dosad nismo pokazali da u državi Srbiji tome poklanjamo valjanu pažnju. Ne štitimo dovoljno svoju pisanu baštinu i dalje činimo ustupke na štetu nacionalnog identiteta. Srbija je zakonom regulisala status manjinskih jezika u skladu s najvišim svetskim standardima, u ponečemu i iznad evropskih standarda, i to u praksi sprovodi, što je dobro. Status srpskog jezika i njegovog pisma nije rešila. A trebalo je da srpsko jezičko pitanje uredi posle raspada srpsko-hrvatskog književnojezičkog zajedništva u skladu s novonastalom situacijom, pa i u skladu sa ustavom zemlje. Zbog nepostojanja jezičke politike država donosi odluke kojim čini nepopravljive štete statusu srpskog jezika i srpskoj kulturi. A nosioci nekih manjinskih jezika već zaboravljaju da u Srbiji postoji i srpski jezik.

Predlog izmena i dopuna Zakona o jeziku i pismu, u kome je regulisan status srpskog jezika i ćirilice u službenoj upotrebi, već dve godine čami zarobljen u nečijoj fioci. Odbor za standardizaciju srpskog jezika aprila 2019. obratio se predsedniku države, predsedniku Narodne skupštine i predsedniku Vlade sa apelom da se zakon bez odlaganja uputi Narodnoj skupštini na usvajanje. Iz Skupštine je došao odgovor da je naš dopis prosleđen nekom njenom odboru, a iz kabineta predsednika odgovoreno je da su "predmetni dopis prosledili Ministarstvu kulture i informisanja", koje je, uzgred, i sačinilo predlog zakona u saradnji sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika. Zakon je doživeo sudbinu Deklaracije o zaštiti srpskog naroda, čije je usvajanje najavio državni vrh pre četiri godine.

Pre godinu predsednik države je najavio i usvajanje zakona o zaštiti srpskog jezika i ćirilice - zajedno sa Republikom Srpskom. Opravdano, jer srpski jezik i ćirilica, zajedno sa verom, čine srž srpskog nacionalnog identiteta. Zato se oni u isto vreme i pokušavaju razoriti: Srpsku pravoslavnu crkvu iz Crne Gore, a srpski jezik i ćirilicu (i) iz Srbije. Narod je u Crnoj Gori odbranio crkvu, zasad, a ako se u Srbiji uskoro ne donese zakon o jeziku i pismu, država će biti oslobođena brige o njihovoj zaštiti. Ovih dana se gromoglasno najavljuje zakon o rodnoj ravnopravnosti koji, uz ostalo, treba da ozakoni nasilje nad srpskim jezikom putem jezičkog inžinjeringa, a ignorišući jezičku nauku, u ime jedne ideologije i sa argumentima političke moći, kakvo dosad nije bilo poznato svetskoj civilizaciji, kakvo nisu činili ni najtotalitarniji režimi dvadesetog veka. Nosioci tog nasilja su domaći izvođači kao i nosioci nasilja nad crkvom, a nesumnjivo su naručioci na istoj adresi. Ako se država ogluši o već izrečeno mišljenje jezičke struke o tome nasilju, kao što često nije uvažavala struku, veliki su izgledi da će srpsko jezičko, a time i nacionalno, pitanje biti rešeno. Otvoriće se vrata za izgradnju novog srpskog identiteta po meri mondijalista, jer nismo svoj kulturni i nacionalni identitet znali sačuvati zbog oklevanja države uprkos mnogobrojnim apelima jezičke struke. Zato bi najavljeni zakon o zaštiti srpskog jezika i pisma morao imati jedan član čiji bi sadržaj bio: Zabranjen je bilo kakav politički ili ideološki uticaj na razvoj jezika.

Razvoj jezika prati, proučava i normira ga srpska jezička struka.

Snaga jednog naroda je u snazi njegove kulture. Srpski jezik i ćirilica su u srcu srpske kulture. To dobro znaju naručioci razaranja srpskog kulturnog identiteta - sve bolje to zna i srpska javnost, da li (hoće da) zna i srpska država?