NAŠE LINIJE DUŠE: Zbog čega, uopšte, crtamo? Verovatno zbog toga da ostavimo trag o sebi i svom postojanju

Egziperijev Mali Princ tvrdi da je svako odgovoran za svoju ružu. I svaki crtač odgovoran je za svoju liniju, koja najbolje pokazuje njegovu dušu i karakter. Ta linija može i da iščezne ako se ne neguje i ne pazi budno svakog trena; može da se ugoji od udobnosti i tromosti duha, da postane samozadovoljna matrona; mogu da je napuste duh i elegancija, a da to autor i ne primeti, a preti joj i velika opasnost da sama sebe krivotvori kada postane isuviše tražena na tržištu, da počne da se ponavlja, i tako se pretvori u sopstveni falsifikat. Ima li boljih primera za to od poznih Šagalovih dela?

Porodica i trgovci njegovim imenom zatvaraju majstora u atelje da bi proizveo što više Šagala, pretvarajući ga u koku koja nosi zlatna jaja, dok sve više bledi onaj stari mag iz Vitepska, koji je proslavio leteće ljubavnike i rabine, a umesto njega kao da neki stranac ponavlja do besvesti stari, već uvedeni, zaštitni znak. Crtež umire istog časa kada njegov tvorac postane svestan sopstvene zavodljivosti, baš kao što su izdahnuli i predivni crteži Žana Koktoa kada su postali dovoljni sami sebi, pretvoreni u virtuozno klupko neprekidne linije koja je već odavno izgubila vezu sa povodom i smislom.

Oni koji umeju da čitaju sa dlana, razlikuju liniju ljubavi od linije života, a mogu da pročitaju čak i liniju sreće... Te linije dlana kao da se zajedno sa linijom srca ulivaju kroz prste koji drže pero ili olovku u crtež na kome je očigledna svaka laž ili pokušaj prevare i glume, oponašanje nekog uzora ili nemoć. Nemilosrdna, cinična linija Georga Grosa otkriva, tako, ogavnost i beščašće sveta u kojem je živeo, dok tanušna, zaljubljenička, jedva vidljiva linija olovke Amedea Modiljanija šapuće o lepoti žena kojima se divio i čiju je ljupkost želeo da sačuva na poleđinama jelovnika ili na papirnatim salvetama. Sigurni potez kojim je Matis crtao svoje figure slavi lepotu života i kada je izveden u jednom dahu crnim tušem, iz njega kao da izbijaju jarke boje - sva punoća radosti življenja.

Zbog čega, uopšte, crtamo? Verovatno zbog toga da ostavimo trag o sebi i svom postojanju.

Kao da ispod svakog crteža stoje reči: Bio sam ovde! Nema tog značajnog zida nekog istorijskog spomenika koji nije od zemlje do neba prepun takvih potpisa, od onih ugrebanih nekim tvrdim predmetom, do najnovijih, ispisanih siktavim sprejom. Na poslednjem odmorištu Pirga Svetog Save, u Hilandaru, ugrebane u oči samoga Hrista na fresci, video sam potpise hodočasnika još iz 16. veka - među njima se izdvajalo ime igumana nekog manastira iz Niša. "Ovde je bio... taj i taj, tog i tog meseca i dana, leta Gospodnjeg 1518..." Da taj prastari nagon ne muči samo anonimne, koji na taj način pokušavaju da pobede vreme i zaborav, svedoči i uklesani potpis lorda Bajrona u kameni stub antičkog hrama u Sunionu, na litici ispod koje se, u dubini, u zagrljaju pene, spajaju dva grčka mora, Jonsko i Egejsko. Taj čovek nije morao da se plaši da će mu se ime zagubiti u vekovima, pa ipak je ugrebao slova BAJRON, iz čije kaligrafije možemo da naslutimo njegov nasilnički karakter. BAJRON. Želja da se ucrta stanje duha na kamenitoj litici koja neodoljivo mami na samoubilački skok u grmljavinu ključalih valova - da se bar jednom u životu postane ptica, koja će se sjediniti sa mitovima antičkog sveta.

Ne pate li i ljudi najobičnijih, svakodnevnih zanimanja, za crtanjem, a da toga nisu ni svesni? Pogledajte samo one, nepismene, koji su u toj meri usavršili svoje potpise, da oni predstavljaju mala remek-dela kaligrafske umetnosti. Ne umeju da čitaju, ali znaju da se potpišu!

U našoj zemlji nema nijednog toaleta, a da mu zidovi, posebno vrata, nisu iscrtani celom površinom lascivnim i političkim porukama - čitavim klupkom erotskih crteža koji zadivljuju snagom svog primitivnog nagona. Ta skaredna kaligrafija, usred amonijačnih isparenja, kao da govori o neutaživoj potrebi koja, u teskobi kabine, mora da se izrazi likovnim jezikom. Nisu li, takođe, i bezbrojni liftovi u novogradnjama klaustrofobične pokretne Sikstine jednog izopačenog ukusa, koji, da bi se izrazio, koristi kao sredstvo grebanje ključevima po polituri drveta, flomastere, a najčešće sprejove?

Poznavao sam jednog noćnog čuvara u nekoj provincijskoj drvari, koji bi, od sumraka do zore, svake noći za vreme svog dežuranja u bednoj portirnici ispisivao svoj potpis na pak-papiru kojim je bio prekriven kancelarijski sto. Svakoga jutra, morali su da menjaju taj papirnati stolnjak jer je bio ispisan u toj meri, da na njega više nije mogla da stane ni jedna jedina reč ili telefonski broj. To, tako obično ime i prezime, pretvaralo se, što se duže potpisivao, u prava čuda od krasnopisa, ravna potpisima sultana Sulejmana veličanstvenog ispod hatišerifa kojima se daje samostalnost nekoj državi i njenom vladaru. Ko zna ispod kakvih se sve nevidljivih akata ovaj veselnik nije potpisivao! Bilo je tu objava rata, pogubljenja i ukaza o postavljenju, pomilovanja i kupoprodajnih ugovora; ko zna čega sve još? Oni koji imaju sreće da im se prezimena završavaju na ić, od linije, što preseca poslednje ćirilično slovo, izvode prave kaligrafske orgije, motajući i vitlajući perom kao kaubojskim lasom. Njihova skrivena želja da se izraze linijom, a da toga nisu ni svesni, prazni se potpisivanjem imena i prezimena, a ti potpisi ravni su solo deonicama violinskih koncerata. Jedan takav potpis opevao je i Matija Bećković:

"Imaše Tomelja Nuškov potpis,
valjo je krvi ljucke,
takoga potpisa nije majka rađala.
Nije mu to imalo po kome doći..."

"Potpis"

Naučna tvrđenja da crteži bikova i lovaca na stenama pećina Lasko i Altamira imaju magijsku ulogu prizivanja sreće u lovu nikada mi nisu delovala isuviše uverljivo. Nije li crtanje bika i sopstvene siluete, svedene na znak, plod one iste, prastare žudnje za ostavljanjem traga koja se kroz čitavu istoriju umetnosti provlači neprekidno sve do ruke današnjeg stanovnika Bronksa u Njujorku što sprejom ispisuje istu poruku na vagonima sabveja - u tami jedne nove moderne pećine po kojoj se love ljudi i zveri?

(Iz knjige "Uspomene jednog crtača",
izdavač "Dereta")