ŽIVI SPOMENIK UMETNOSTI: Studentski kulturni centar je decenijama vibrirao u frekvencijama nekih novih talasa
NA ZGRADU Studentskog kulturnog centra, Braco Dimitrijević, danas svetski priznati stvaralac potekao iz jugoslovenske konceptualne umetnosti, davno je postavio jednu od svojih čuvenih tabli: "Ovo može da bude mesto od istorijskog značaja".
Milovan Destil Marković, Fragmenti slike, Spomenik, SKC, 1983.
Pedeset godina posle osnivanja, o SKC-u se bez ustezanja može govoriti kao o mestu na kome su se za beogradsku, srpsku i jugoslovensku scenu dešavale velike i značajne stvari u svim kreativnim domenima, sve do devedesetih, ratova, sankcija, inflacija i definitivnog kraja naše bolje prošlosti.
Prvu dekadu likovnog programa obeležila je revolucionarna pojava konceptualne umetnosti i izlazak u svet naših autora, koji su stasavali paralelno sa svojim kolegama iz zapadne Evrope i SAD, bili deo globalnih tokova, u realnom vremenu njihovog nastajanja, ne kaskajući. Ništa manje nije bila uzbudljiva ni druga dekada, iako je nosila različiti izraz, duh promena koje su stigle posle Titove smrti. Kao i čitav Centar, i Likovna galerija vibrirala je u frekvencijama nekih novih talasa.
VEĆ u prvim godinama osamdesetih, grupnim izložbama se predstavila "Druga generacija", a činili su je umetnici i saradnici Galerije, od kojih su mnogi pripadali, tada već bivšoj „grupi 143“ - Miško Šuvaković, Paja Stanković, Maja Savić, Vladimir Nikolić, Nenad Petrović, Zoran Belić, Tahir Lušić, Nada Alavanja, Mirko Dilberović, Jelena Mišević, Dragana Jovanović.
Ali za drugom, u furioznom tempu naviranja novih ideja, vrlo brzo nastupila je i treća generacija, u kojoj su se, na početku, izdvojile grupe "Alter imago" (izvorno, sada već pokojni Tahir Lušić i Vladimir Nikolić, sa kojima je bila i Nada Alavanja, a potom im se, još kao student slikarstva priključio nešto mlađi Mileta Prodanović) i "Žestoki" (Milovan Destil Marković i Vlastimir Volcano Mikić).
GALERIJA I NA TELEVIZIJI
OSAMDESETIH je nekadašnja urednica Likovne galerije i potom direktorka SKC-a, Dunja Blažević, prešla u TV Beograd, gde je radila likovne priloge u legendarnoj emisiji iz kulture "Petkom u 22" i pokrenula autorski program TV galerija. Mnogi umetnici okupljeni oko SKC-a, bili su uključeni u ove programe, kao saradnici, ili gosti. U sećanju De Stil Markovića, ostalo je kako su on, Vesna Viktorija Bulajić i Vlasta Milić za te emisije radili ambijente i više video-radova.
- U SKC su tada dolazili i studenti iz Diseldorfa i Minhena, družimo se, odlazimo kod njih u posetu - govori umetnik koji je već u 28. godini dobio nagradu "Oktobarskog salona", a zatim i "Politikinu" nagradu.
Umetnička grupa "Alter imago" osnovana je 1980. u Beogradu, kao svojevrsna reakcija na, u SKC-u već dominantnu, konceptualnu umetnost i eksperimente u Likovnoj radionici. Ostalo je zabeleženo da je njihova polazna tačka bila tradicija istorije umetnosti. Suprotno konceptualistima koji su se zalagali za napuštanje slike, oni su joj se vratili (otuda u nazivu grupe - imago). Ali njihovo shvatanje slike, ipak, bilo je novo, drugačije (alter).
- "Alter imago" će "delovati" ne samo na beogradskoj već i na sveukupnoj jugoslovenskoj umetničkoj sceni - pisalo je, između ostalog, u tekstu, koji je pre gotovo deceniju, pratio izložbu posvećenu ulozi i značaju ove grupe , organizovanu u Kulturnom centru Beogrda, a sa eksponatima iz kolekcije "Trajković". - Njihova "nova slika" je konceptualna - oni nisu "glupi kao slikari"; njihovo slikarstvo je "učeno" : "Alter imago" zna istoriju umetnosti; njihov "novi prizor" je i fragment (rešetka) i totalitet (prostorna instalacija); oni su i individualci i članovi grupe... Grupa MEČ: Kolonada ispred SKC 1981. godine
PRISEĆAJUĆI se dolaska njegove generacije u galeriju SKC, Milovan Destil Marković, jedan od dvojice osnivača "Žestokih", koji gotovo tri i po decenije karijeru gradi u Berlinu, ističe kako su tu umetnici mogli da budu aktivni i aktuelni, što je njemu produbilo potrebu za nečim što je "više od slikanja":
- Tu sam sreo neke umetnike kojima se to isto desilo deset godina ranije: Nešu Paripovića, Eru Milivojevića, Rašu Todosijevića, Zorana Popovića ... I mojoj generaciji bilo je teško da probija isti led na tadašnjoj Likovnoj akademiji. Kasnije su u SKC došli Vlasta Volcano Mikić, Vesna Viktorija Bulajić, Miroljub Mima Marjanović, Mileta Prodanović, Mrđan Bajić, Maja Tanić, Smilja Kudić i drugi. Međutim, Vlasta i ja se nismo mnogo "akademski" ili "avangardistički" ponašali. Družili smo se s našom generacijom New Wave muzičara i mladih grupa. Bila je to opšta navala novih samosvesnih momaka i devojaka. Termin samosvesni je bio važan.
MEĐUNARODNA SCENA
MEĐU internacionalnim događajima, koji su obeležili osmadesete u SKC-u, izdvajaju se poseta Klausa Rinkea, profesora Likovne akademije u Diseldorfu, koji je u Beograd doveo celu svoju klasu, gostovanje mladih umetnika iz Minhena, promocija novog Muzeja moderne umetnosti iz Menhengladbaha. Predavanja o novim prepletima u umetnosti držao je čuveni Akile Bonito Oliva, predstavljena je i nova italijanska grafika. Izložbe slika imali su Alfred Kilkan iz Beča, Pjero Pizi Kanela iz Rima, dok su predstavljene izložbe crteža Martina Kipenberga iz Kelna, kao i čuvenog britanskog filmskog reditelja Pitera Grineveja ("Stomak jednog arhitekte", "Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik"...). Englesku video-produkciju predstavljao je Džeremi Velš, američku Piter d`Agostino, iz Filadelfije. O njujorškoj sceni govorio je Donald Kuspit, koji je imao i izložbu u Galeriji....
Jednom je Marković, "podižući" ispred "Beograđanke" (prekoputa SKC-a) "Spomenik umetnosti", stajao šest sati na pijedestalu, dok se oko njega okupljalo mnogo ljudi, a potom su usledile i akcije u medijima:
- Pisao sam za "Zum reporter" pod pseudonimom De Stil Marković, jer su mog dedu zvali Destilacija, zato što je pekao rakiju, a ceo pi-ar radila je tada "izmišljena" grupa "Žestoki". Inscenirao sam neka dešavanja, pa pisao o njima kao da postoje, a zatim je grupa "Žestoki" to foto-dokumentovala, kao prilog "istinitosti" stvari. U to vreme smo Vlasta Mikić i ja počeli intenzivno da se družimo. Vlasta je bio gradski momak i voleo je zezanje kao i ja.
MARKOVIĆ ističe da se ne sme izgubiti iz vida da su paralelno u Beogradu delovali i "Dečaci" (kasnije "Idoli"), Dragan Papić, "Disciplina kičme", "Električni orgazam", Bebi Dol, bendovi kao što su bili "Petar i zli vuci", "Bezobrazno zeleno", saradnici časopisa "Izgled"... I svi se međusobno družili.
- U gradu je postojalo više od 50 malih bendova - tvrdi Marković. - Mi smo se obreli na ulici, ispred "Papagaja", vozili se u konvojima po žurkama, pravili u tadašnjem žargonu "dešavanja". Ništa nije bilo nekontrolisano. Svaki parti je bio pripreman kao umetničko delo. Dešavanja u Njujorku ili Berlinu nisu bila ispred nas, verovatno zato što smo bili samosvesni - nismo kopirali.
Tandem Marković&Mikić zaljuljao je tako rok&roll i u Likovnoj galeriji, o čemu u monografiji o Vlastimiru Mikiću (koji se posle perioda SKC-a, uputio na njujoršku likovnu scenu, odakle se vratio dvehiljaditih), objavljenoj 2011, profesorka Lidija Merenik, piše: Urednica galerija Biljana Tomić (prva s leva), Igor Stepančić (prvi s desna) i istoričar umetnosti Danijela Purešević u belom džemperu
- "Žestoki" su bili istinski umetničko-slikarsko-performerski pandan novotalasnim muzičkim, pop i rok grupama tog doba. Mikić i Marković forsiraju sirovu i nekonvencionalnu sliku sklonu trenutnim improvizacijama. Međutim, oni ne stvaraju zajednička autorska dela. Srodnosti između njihovih radova gotovo da i nema, a oko projekta "Žestoki" vezuje ih više zajednički stav o delovanju u proširenom polju umetnosti, nego jedinstvena programsko-stvaralačka orijentacija. Neakademski zajednički stav nije samo koheziona idejna i ideološka sila "Žestokih", već i drugih umetničkih i pop/rok fenomena u Beogradu osamdesetih, očigledno sa ambicijom distanciranja od većine kadrova okoštale i monotone mejnstrim umetničke scene koju zatiču: u programu Likovne akademije gde se školuju, u muzejsko-galerijskom sistemu, u estetskom i vrednosnom sistemu likovne kritike još od početka sedamdesetih veoma netrpeljive i agresivne spram neoavangardne scene okupljene oko SKC-a.
GALERIJA SKC-a u to vreme je bila prva stepenica svim umetnicima koji su težili da uspostave autentične poetike, ali i da nađu svoje mesto na, kako se to zvalo "alternativnoj sceni". To je gotovo automatski značilo i da prevaziđu lokalno, jer se SKC visoko kotirao na jugoslovenskoj "alternativnoj sceni". Ne samo da su tu izlagali umetnici iz drugih delova zemlje, nego su se i mimo zvaničnih programa, po SKC-u redovno "muvali" slovenački, hrvatski, bosanski, makedonski, crnogorski pobornici novih talasa i valova. Gotovo redovno, gosti su bili i inostrani studenti, afirmisani stvaraoci, kustosi, teoretičari, galeristi... Svet je u SKC-u bio nadohvat ruke.
KAKO JE NASTALA "RUPA"
ZA "Žestoke" i umetnike koji su ih sledili, SKC je zbog infrastrukture i institucionalnosti, postao previše oficijelan, pa su alternativu prepoznali u podrumu FLU: - Vlasta i ja smo sakupili predstavnike studenata umetničkih akademija, kupili smo gajbu piva i pozvali ih da glasaju - otkriva De Stil Marković, kako je nastao legendarni klub "Akademija". - Na tom sastanku smo morali da izaberemo predsednika studenata, gde sam ja predložio Vlastu, zatim smo birali predsednika kluba, koji još nije postojao, pa je Vlasta predložio mene. Zapisničar je sve zabeležio i klub je postojao na papiru, a u realnosti je bio jedna rupa. Na samom početku raskinuli smo s omladinskom organizacijom Univerziteta umetnosti i kluba, koji smo svojim rukama renovirali, ostao je pri Akademiji. Pozivali smo drugare da puštaju muziku i donesu tada skromnu opremu. Onda smo uštekali sve u struju i krenuli. To je bio stvarni početak Akademije.
- Na zaletu sedamdesetih SKC se razvio u ozbiljnu umetničku laboratoriju, ne samo likovnih već svih umetnosti: muzike, teatra, fotografije - priča, za "Novosti", Igor Stepančić, koji se posle izlagačkog iskustva u Likovnoj galeriji zaputio na postdiplomske studije u Edinburg. - Za većinu nas galerija SKC-a je bila značajno mesto, ne samo zato što smo kao mladi umetnici dobili šansu da izlažemo nego smo mogli i da eksperimentišemo, razmašemo se i izađemo iz stereotipa galerijskih formata. Takođe to je bilo mesto susreta umetnika iz celog sveta, mesto gde sam mogao da sretnem Eru Milivojevića i Marinu Abramović, ali i Jozefa Bojsa, Dalibora Martinisa, Bracu Dimitrijevića, Klausa Rinkea. Tada je to bila velika stvar.
KAO MOŽDA najvažniji element u delovanju Galerije SKC-a, umetnik ističe ljude koji su vodili programe:
- Ponašali su se kao pravi menadžeri i producenti vodeći računa ne samo o svojoj reputaciji i karijeri, već omogućujući umetnicima da stvaraju, ali i izlažu širom sveta, čak i na najprestižnijim izložbama poput Venecijanskog bijenala. Svakako jedan veliki deo srpske umetničke prakse jednostavno ne bi postojao bez SKC-a sedamdesetih i osamdesetih, odnosno ljudi koji su tu instituciju vodili. Ma šta im zamerali danas, od partijske pripadnosti do promovisanja ličnih interesa, sasvim je sigurno da bi umetnička scena nekadašnje Jugoslavije i danas Srbije bila siromašnija za mnoga velika svetska imena likovnih umetnosti - zaključuje Stepančić.
Zato bi rečenica legende njujorške alternativne scene, spisateljice i novinarke Fren Libovic: "Imate kafee i restorane, imate umetnike - dobijate istoriju umetnosti", mogla da se prevede na beogradske uslove osmadesetih i kao: "Imali smo SKC, imali smo umetnike - dobili smo istoriju umetnosti." Svoj trag tu su ostavili gotovo svi autori koji su potom postali važni za kraj 20. i početak 21. veka, a među njima su, između ostalih bili i Miomir Grujić Fleka, Mrđan Bajić, Dušan Gerzić, Zdravko Joksimović, Srđan Marković Đile, Aleksandar Denić, Goran Dimić, Vladimir Perić Talent, Nenad Racković... I mnogi drugi o koje smo se sigurno ogrešili, ne pomenuvši ih. Svi zajedno, bili su deca SKC-a, i "poslednja mladost u Jugoslaviji".
IZ ŽIVOTA VEVERICA
TOKOM osamdesetih u SKC-u je delovala i grupa "To Frizure" iz koje su se, kao autorski dvojac, izdvojili Aleksandar Denić (danas scenograf velike međunarodne reputacije, nedavno drugi put nominovan za "operskog Oskara") i Goran Dimić (grafičar koji decenijama uspešno radi u Budimpešti). Snimak sa otvaranja njihove poslednje zajedničke izložbe u SKC-u, početkom 1990. godine, nazvane "Iz života veverica" (crteži sa zapisima snova koje su imali u nedelji uoči postvake), kao neka vrsta "sentimentalne video povesti" o početku kraja poleta iz osamdesetih, godina već kruži internetom. Na njemu su likovni, muzički, filmski, dramski umetnici, istoričari umetnosti, novinari i drugi "svojemisleći" ljudi koji su se okupljali oko SKC-a. Još su mladi i vedri, ali na nekim licima već se vidi senka budućih dana, koje će doneti devedesete.