ŽIVI SPOMENIK UMETNOSTI: Studentski kulturni centar je decenijama vibrirao u frekvencijama nekih novih talasa

Pedeset godina posle osnivanja, o SKC-u se bez ustezanja može govoriti kao o mestu na kome su se za beogradsku, srpsku i jugoslovensku scenu dešavale velike i značajne stvari u svim kreativnim domenima, sve do devedesetih, ratova, sankcija, inflacija i definitivnog kraja naše bolje prošlosti.

Prvu dekadu likovnog programa obeležila je revolucionarna pojava konceptualne umetnosti i izlazak u svet naših autora, koji su stasavali paralelno sa svojim kolegama iz zapadne Evrope i SAD, bili deo globalnih tokova, u realnom vremenu njihovog nastajanja, ne kaskajući. Ništa manje nije bila uzbudljiva ni druga dekada, iako je nosila različiti izraz, duh promena koje su stigle posle Titove smrti. Kao i čitav Centar, i Likovna galerija vibrirala je u frekvencijama nekih novih talasa.

VEĆ u prvim godinama osamdesetih, grupnim izložbama se predstavila "Druga generacija", a činili su je umetnici i saradnici Galerije, od kojih su mnogi pripadali, tada već bivšoj „grupi 143“ - Miško Šuvaković, Paja Stanković, Maja Savić, Vladimir Nikolić, Nenad Petrović, Zoran Belić, Tahir Lušić, Nada Alavanja, Mirko Dilberović, Jelena Mišević, Dragana Jovanović.

Ali za drugom, u furioznom tempu naviranja novih ideja, vrlo brzo nastupila je i treća generacija, u kojoj su se, na početku, izdvojile grupe "Alter imago" (izvorno, sada već pokojni Tahir Lušić i Vladimir Nikolić, sa kojima je bila i Nada Alavanja, a potom im se, još kao student slikarstva priključio nešto mlađi Mileta Prodanović) i "Žestoki" (Milovan Destil Marković i Vlastimir Volcano Mikić).

Umetnička grupa "Alter imago" osnovana je 1980. u Beogradu, kao svojevrsna reakcija na, u SKC-u već dominantnu, konceptualnu umetnost i eksperimente u Likovnoj radionici. Ostalo je zabeleženo da je njihova polazna tačka bila tradicija istorije umetnosti. Suprotno konceptualistima koji su se zalagali za napuštanje slike, oni su joj se vratili (otuda u nazivu grupe - imago). Ali njihovo shvatanje slike, ipak, bilo je novo, drugačije (alter).

- "Alter imago" će "delovati" ne samo na beogradskoj već i na sveukupnoj jugoslovenskoj umetničkoj sceni - pisalo je, između ostalog, u tekstu, koji je pre gotovo deceniju, pratio izložbu posvećenu ulozi i značaju ove grupe , organizovanu u Kulturnom centru Beogrda, a sa eksponatima iz kolekcije "Trajković". - Njihova "nova slika" je konceptualna - oni nisu "glupi kao slikari"; njihovo slikarstvo je "učeno" : "Alter imago" zna istoriju umetnosti; njihov "novi prizor" je i fragment (rešetka) i totalitet (prostorna instalacija); oni su i individualci i članovi grupe...

PRISEĆAJUĆI se dolaska njegove generacije u galeriju SKC, Milovan Destil Marković, jedan od dvojice osnivača "Žestokih", koji gotovo tri i po decenije karijeru gradi u Berlinu, ističe kako su tu umetnici mogli da budu aktivni i aktuelni, što je njemu produbilo potrebu za nečim što je "više od slikanja":

- Tu sam sreo neke umetnike kojima se to isto desilo deset godina ranije: Nešu Paripovića, Eru Milivojevića, Rašu Todosijevića, Zorana Popovića ... I mojoj generaciji bilo je teško da probija isti led na tadašnjoj Likovnoj akademiji. Kasnije su u SKC došli Vlasta Volcano Mikić, Vesna Viktorija Bulajić, Miroljub Mima Marjanović, Mileta Prodanović, Mrđan Bajić, Maja Tanić, Smilja Kudić i drugi. Međutim, Vlasta i ja se nismo mnogo "akademski" ili "avangardistički" ponašali. Družili smo se s našom generacijom New Wave muzičara i mladih grupa. Bila je to opšta navala novih samosvesnih momaka i devojaka. Termin samosvesni je bio važan.

Jednom je Marković, "podižući" ispred "Beograđanke" (prekoputa SKC-a) "Spomenik umetnosti", stajao šest sati na pijedestalu, dok se oko njega okupljalo mnogo ljudi, a potom su usledile i akcije u medijima:

- Pisao sam za "Zum reporter" pod pseudonimom De Stil Marković, jer su mog dedu zvali Destilacija, zato što je pekao rakiju, a ceo pi-ar radila je tada "izmišljena" grupa "Žestoki". Inscenirao sam neka dešavanja, pa pisao o njima kao da postoje, a zatim je grupa "Žestoki" to foto-dokumentovala, kao prilog "istinitosti" stvari. U to vreme smo Vlasta Mikić i ja počeli intenzivno da se družimo. Vlasta je bio gradski momak i voleo je zezanje kao i ja.

MARKOVIĆ ističe da se ne sme izgubiti iz vida da su paralelno u Beogradu delovali i "Dečaci" (kasnije "Idoli"), Dragan Papić, "Disciplina kičme", "Električni orgazam", Bebi Dol, bendovi kao što su bili "Petar i zli vuci", "Bezobrazno zeleno", saradnici časopisa "Izgled"... I svi se međusobno družili.

- U gradu je postojalo više od 50 malih bendova - tvrdi Marković. - Mi smo se obreli na ulici, ispred "Papagaja", vozili se u konvojima po žurkama, pravili u tadašnjem žargonu "dešavanja". Ništa nije bilo nekontrolisano. Svaki parti je bio pripreman kao umetničko delo. Dešavanja u Njujorku ili Berlinu nisu bila ispred nas, verovatno zato što smo bili samosvesni - nismo kopirali.

Tandem Marković&Mikić zaljuljao je tako rok&roll i u Likovnoj galeriji, o čemu u monografiji o Vlastimiru Mikiću (koji se posle perioda SKC-a, uputio na njujoršku likovnu scenu, odakle se vratio dvehiljaditih), objavljenoj 2011, profesorka Lidija Merenik, piše:

- "Žestoki" su bili istinski umetničko-slikarsko-performerski pandan novotalasnim muzičkim, pop i rok grupama tog doba. Mikić i Marković forsiraju sirovu i nekonvencionalnu sliku sklonu trenutnim improvizacijama. Međutim, oni ne stvaraju zajednička autorska dela. Srodnosti između njihovih radova gotovo da i nema, a oko projekta "Žestoki" vezuje ih više zajednički stav o delovanju u proširenom polju umetnosti, nego jedinstvena programsko-stvaralačka orijentacija. Neakademski zajednički stav nije samo koheziona idejna i ideološka sila "Žestokih", već i drugih umetničkih i pop/rok fenomena u Beogradu osamdesetih, očigledno sa ambicijom distanciranja od većine kadrova okoštale i monotone mejnstrim umetničke scene koju zatiču: u programu Likovne akademije gde se školuju, u muzejsko-galerijskom sistemu, u estetskom i vrednosnom sistemu likovne kritike još od početka sedamdesetih veoma netrpeljive i agresivne spram neoavangardne scene okupljene oko SKC-a.

GALERIJA SKC-a u to vreme je bila prva stepenica svim umetnicima koji su težili da uspostave autentične poetike, ali i da nađu svoje mesto na, kako se to zvalo "alternativnoj sceni". To je gotovo automatski značilo i da prevaziđu lokalno, jer se SKC visoko kotirao na jugoslovenskoj "alternativnoj sceni". Ne samo da su tu izlagali umetnici iz drugih delova zemlje, nego su se i mimo zvaničnih programa, po SKC-u redovno "muvali" slovenački, hrvatski, bosanski, makedonski, crnogorski pobornici novih talasa i valova. Gotovo redovno, gosti su bili i inostrani studenti, afirmisani stvaraoci, kustosi, teoretičari, galeristi... Svet je u SKC-u bio nadohvat ruke.

- Na zaletu sedamdesetih SKC se razvio u ozbiljnu umetničku laboratoriju, ne samo likovnih već svih umetnosti: muzike, teatra, fotografije - priča, za "Novosti", Igor Stepančić, koji se posle izlagačkog iskustva u Likovnoj galeriji zaputio na postdiplomske studije u Edinburg. - Za većinu nas galerija SKC-a je bila značajno mesto, ne samo zato što smo kao mladi umetnici dobili šansu da izlažemo nego smo mogli i da eksperimentišemo, razmašemo se i izađemo iz stereotipa galerijskih formata. Takođe to je bilo mesto susreta umetnika iz celog sveta, mesto gde sam mogao da sretnem Eru Milivojevića i Marinu Abramović, ali i Jozefa Bojsa, Dalibora Martinisa, Bracu Dimitrijevića, Klausa Rinkea. Tada je to bila velika stvar.

KAO MOŽDA najvažniji element u delovanju Galerije SKC-a, umetnik ističe ljude koji su vodili programe:

- Ponašali su se kao pravi menadžeri i producenti vodeći računa ne samo o svojoj reputaciji i karijeri, već omogućujući umetnicima da stvaraju, ali i izlažu širom sveta, čak i na najprestižnijim izložbama poput Venecijanskog bijenala. Svakako jedan veliki deo srpske umetničke prakse jednostavno ne bi postojao bez SKC-a sedamdesetih i osamdesetih, odnosno ljudi koji su tu instituciju vodili. Ma šta im zamerali danas, od partijske pripadnosti do promovisanja ličnih interesa, sasvim je sigurno da bi umetnička scena nekadašnje Jugoslavije i danas Srbije bila siromašnija za mnoga velika svetska imena likovnih umetnosti - zaključuje Stepančić.

Zato bi rečenica legende njujorške alternativne scene, spisateljice i novinarke Fren Libovic: "Imate kafee i restorane, imate umetnike - dobijate istoriju umetnosti", mogla da se prevede na beogradske uslove osmadesetih i kao: "Imali smo SKC, imali smo umetnike - dobili smo istoriju umetnosti." Svoj trag tu su ostavili gotovo svi autori koji su potom postali važni za kraj 20. i početak 21. veka, a među njima su, između ostalih bili i Miomir Grujić Fleka, Mrđan Bajić, Dušan Gerzić, Zdravko Joksimović, Srđan Marković Đile, Aleksandar Denić, Goran Dimić, Vladimir Perić Talent, Nenad Racković... I mnogi drugi o koje smo se sigurno ogrešili, ne pomenuvši ih. Svi zajedno, bili su deca SKC-a, i "poslednja mladost u Jugoslaviji".

IZ ŽIVOTA VEVERICA

TOKOM osamdesetih u SKC-u je delovala i grupa "To Frizure" iz koje su se, kao autorski dvojac, izdvojili Aleksandar Denić (danas scenograf velike međunarodne reputacije, nedavno drugi put nominovan za "operskog Oskara") i Goran Dimić (grafičar koji decenijama uspešno radi u Budimpešti). Snimak sa otvaranja njihove poslednje zajedničke izložbe u SKC-u, početkom 1990. godine, nazvane "Iz života veverica" (crteži sa zapisima snova koje su imali u nedelji uoči postvake), kao neka vrsta "sentimentalne video povesti" o početku kraja poleta iz osamdesetih, godina već kruži internetom. Na njemu su likovni, muzički, filmski, dramski umetnici, istoričari umetnosti, novinari i drugi "svojemisleći" ljudi koji su se okupljali oko SKC-a. Još su mladi i vedri, ali na nekim licima već se vidi senka budućih dana, koje će doneti devedesete.