BILI SMO DEO VELIKOG SVETA: Milovan Božinović, dugogodišnji urednik tribine SKC i diplomata, o "kopčama" sa tadašnjim trendovima

Pola veka od osnivanja ustanove koja je obeležila više generacija beogradskog intelektualnog i umetničkog kruga, domete ove institucije ovako "secira" Milovan Božinović, diplomata i ambasador u penziji i jedan od prvih urednika programa SKC-a.

U zdanje na uglu Maršala Tita i Generala Ždanova naš sagovornik prvi put je zvanično ušao početkom 1972. godine kao mladi filozof, vrhunski student najpoznatijih profesora tadašnjeg Filozofskog fakulteta. Upravo na njihovu preporuku zaposlen je u SKC - ustanovi koja je još bila u povoju i koja mu nije bila nepoznata. Pre toga često je sedeo u publici i pratio programe svojih kolega. Tribinski program vodiće gotovo punu deceniju - sve do 1981. godine.

- Prvi urednik tribina po osnivanju SKC bio je Predrag Dragić Kijuk, ali on je po tadašnjim shvatanjima bio previše politički konzervativan, pa je posle pada liberala smenjen. Došao sam na njegovo mesto i nastavio da osmišljavam program - priseća se danas Božinović.

SEDAMDESETE godine bile su zlatno doba autentičnog filozofskog pravca koncipiranog kroz časopis "Praksis". Reč je bila o interesantnoj filozofskoj inovaciji u odnosu na ortodoksni marksizam i u svetskim razmerama. Korčulanska letnja škola bila je pojam otvorene filozofske diskusije, koja je odjekivala svetom. Pokret šezdesetosmaša, inače, tih godina se našao u zastoju, a potom će sedamdesetih uslediti pojava različitih njegovih derivata. Javiće se Bader-Majnhof, kasnije i "Zeleni".

Srbija se posle pada liberala na nivou Partije našla u stanju izraženije političke ortodoksije, ali, kako naglašava Božinović, sa tim se dalo živeti. Za SKC je to značilo nastavak puta već trasiranom stazom slobode i otvorenog dijaloga.

- Bili smo prepoznati kao izrazito jugoslovenski orijentisani. U Beogradu je negovana izuzetno privlačna tradicija slobodnijeg teorijskog razmišljanja. Postojala je i kopča sa svetskim trendom - ista pitanja koja su preokupirala misleći veliki svet postavljali smo i mi u Beogradu. Knjige naših filozofa prevođene su na strane jezike i imale su veliki uticaj i u inostranstvu - ističe naš sagovornik.

Tribinski program u SKC tako je nalikovao velikim svetskim društvenim formumima. Božinović se priseća i šeme prvih tribina koje je uređivao. Mahom su to bile rasprave iz domena društvenih nauka - filozofije, prava, sociologije, teorije umetnosti... Gostovala su tadašnja velika imena humanističkih nauka - cela "Praksis" škola, ekonomista Branko Horvat, filozof Taras Kermauner... Tribina je ostavljala utisak jedne otvorene intelektualne zajednice.

- VREME je bilo takvo da su politički neprihvatljive teme prilagođavane i maskirane teorijskim problemima. Na tribinama se tako obično razgovaralo o nedostatku kritičkog mišljenja, neefikasnosti ekonomije i slično. Nacionalna pitanja nisu tih godina otvarana, ali varničenja sa režimom nisu izostala. Stigla je i prva i jedina zabrana. Gostovanju profesora Pravnog fakulteta Mihaila Đurića, oštrog kritičara ustavnih promena, 1974. godine rečeno je decidirano "ne" - navodi naš sagovornik.

Posle čuvenog progona osmorice profesora Filozofskog fakulteta 1974. i tribinska scena je osiromašena. Ovim nemilim događajem, međutim, napravljen je okvir za čitav niz gostovanja čuvenih svetskih profesora. Kako je do toga došlo, objašnjava Božinović:

- Uklanjanje ovih profesora navelo me je da eminentne sagovornike potražim - u inostranstvu. Obišao sam tada strane ambasade u Beogradu i predložio da pomognu u organizaciji poznatih profesora sa njihovih univerziteta. Začudo, uspeo sam utokom tome, pa je SKC 1977. i 1978. godine ugostio 24 intelektualca svetskog renomea mahom iz Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije. Tada je i to bilo moguće. U Beograd su na poziv SKC tako dolazili Alfred Šmit, Alen Turen, Oskar Mekter, Piter Stroson, Nikolas Luman i mnogi drugi. Malo je falilo da ugostimo i Jirgena Habermasa, ali on je bio više naklonjen Korčuli, nego Beogradu. Bila su to sve čuvena imena tog vremena i uspela kompenzacija za izostanak naših prognanih profesora - napominje Božinović.

VAŽNE su još dve velike akcije koje je SKC organizovao tih godina, a na koje je svoj pečat utisnuo još jedan iz plejade urednika ove ustanove - Milo Petrović. Godinu dana posle pada Franka formirana je nova socijaldemokratska španska vlada. Petrović je inicirao "Nedelju Španije" u SKC. U Beograd je došlo dvadesetak španskih levičarskih intelektualaca, pesnika i umetnika. To je bio prvi izlazak španske levice na svetsku scenu, što je dobilo međunarodni odjek.

- Druga akcija bila je "Nedelja Latinske Amerike", koja je pored Čileanaca izbeglih od Pinočea, koji su utočište našli u Beogradu, okupila i oko 30 latinoameričkih lidera oslobodilačkih pokreta i tamošnje leve gerile. Najpoznatiji gost bio je Roberto Gevara, Čeov rođeni brat. Mnogi od naših tadašnjih gostiju kasnije su postajali ministri i vodeći ljudi Bolivije, Nikaragve, Hondurasa i drugih država - seća se naš sagovornik.

SKC je sedamdesetih godina zaista bio fenomen Jugoslavije i izraz intelektualne svežine koju je režim u dobroj meri kontrolisao, ali joj se nije suprotstavljao. Štaviše, u mnogo čemu je podsticao. U prizemlju SKC radila je knjižara u kojoj su se prodavale knjige najpoznatijih zapadnoevropskih i američkih izdavača. Postojala je mogućnost da se preko nje naručuju izdanja kojih u Beogradu nije bilo u prodaji. Uz to, radila je i čitaonica u koju su stizali gotovo svi uticajni stručni časopisi iz sveta. Bio je to izlog velikog slobodnog sveta u Beogradu.