INTERVJU Maja Gojković: I u državnim ustanovama vidljiv je manjak ćirilice, to je poražavajuće

U intervjuu za "Novosti", ministarka kulture i informisanja Maja Gojković, koja je na ovom mestu gotovo pet meseci, u verovatno najizazovnijoj godini za ovaj sektor ali i društvo uopšte, ističe i da je kultura jedna od najvećih žrtava kovida.

- Sada se tek vidi koliko ljudima znače ti trenuci provedeni u pozorištu, bioskopu, muzeju, na koncertu... To je lek za dušu u ovim teškim vremenima - naglašava ministarka, koja je uprkos svim teškoćama zbog pandemije najavila i pokrenula nekoliko inicijativa: u završnoj proceduri je Zakon o muzejskoj delatnosti, u toku su izmene i dopune Zakona o kulturi, u pripremi je zakon o audio-vizuelnim delatnostima...

* Preuzimajući ovaj resor, šta vas je najviše iznenadilo?

- Bila sam upoznata sa stanjem u kulturi poprilično, međutim, neprijatno me je iznenadilo to što neke ustanove imaju davno zaboravljene direktore i upravnike, nemaju upravne i nadzorne odbore, ili im je istekao mandat. Onda ispadne i duhovito i poluironično ono što je Milena Garfild u svojoj knjizi preporučila svakom ministru kulture da pročita pre nego što uđe u Ministarstvo, a to je knjiga "Kroz pustinju i prašumu". To je dobro poređenje jer ovde ima mnogo posla. Mada je ostvaren vidan napredak u oblasti informisanja po pitanju donošenja zakona, u oblasti kulture nedostaju mnogi zakoni. Na tome se sada uveliko radi.

* Zašto se toliko dugo čekalo na ove važne zakone?

- Kada pričam sa zaposlenima, jer oni su ovde konstanta, a mi ministri se menjamo, kažu mi da su moji prethodnici poklekli pred "bukom" pojedinih delova neke struke. Odustali su da se ne bi zamerili nekom. Ne može tako da se radi. U seriji "Kruna" postoji čuveni razgovor između kraljice Elizabete i Margaret Tačer, gde kraljica pita Tačerovu: "Da li je strašno kada imaš neprijatelje i levo i desno i u centru", a ova joj odgovara da nije i čita joj pesmu koja simboliše da "nećeš imati neprijatelje jedino ako ništa ne radiš". Ministar, pre svega, mora da prati politiku Vlade Srbije, jer mi smo timski igrači, a ne solisti, a drugo, da prati svoju viziju i donosi odluke čvrsto stojeći iza njih, bez obzira na to kakvu "buku" čuje sa strane. A "buka" je samo od onih najglasnijih, a ne od opšte kulturne javnosti.

* Tokom vanrednog stanja kultura je čuvala naš zdrav razum, a čini se da sada, dok idemo ka normalizaciji, poslednja "otvara vrata". Zašto je tako?

- U pravu ste. U Kriznom štabu uvek ima sporenja, i možda se ne slažem sa njima uvek, ali odluke se donose jednoglasno. Ne želim da se suprotstavljam struci, budući da sam i sama osetila posledice kovida, meni najbliži, a i sama sam se kasnije razbolela. Zato su za mene predlozi i odluke medicinskih radnika na mestu broj jedan. I ja sam deo Kriznog štaba i dobro je što je tako jer smo uspeli makar malo da relaksiramo mere, da sačuvamo ustanove kulture od potpunog zaključavanja. Volela bih da ima više razumevanja za bioskope zato što su oni najviše stradali. Bojim se da, ako im ne pomognemo, nećemo imati gde da prikazujemo filmove i zato sa FCS i Grupacijom za kinematografiju radimo na rešenju.

* Jedna od prvih stvari koje ste tražili bila je revizija muzejskih zbirki. Kakav je odziv i šta je urađeno do sada?

- U prvih nedelju dana po dolasku kada sam pitala za popis svi su slegali ramenima, iako je to zakonska obaveza. Nedopustivo je da država ne zna šta poseduje, kakvo kulturno blago ima. Javnost godinu i po dana nije znala da smo imali krađu u Muzeju primenjene umetnosti. Možda su građani mogli da prepoznaju ukradene dragocenosti i prijave. Ovako smo ostali bez vrednih, uglavnom zlatnih predmeta, a procenjena šteta je oko 300.000 evra. Još jedno značajno pitanje je bezbednost. Ponovo cveta crno tržište umetnina širom Evrope, predmeti nestaju, prodaju se i falsifikati. Zato nam je bezbednost veoma važna, a ne da, kao u slučaju Muzeja primenjene umetnosti, zavise od javnih nabavki, da neko iz tih agencija bude umešan u krađu, a ugovor još nije raskinut.

* Održana je poslednja javna rasprava o Izmenama i dopunama Zakona o kulturi. Kakve nam promene on donosi?

- Izmene su krenule sa tri člana, a onda je ispalo da ih treba mnogo više. U dogledno vreme moraće da se donese novi zakon o kulturi. Ovaj nije loš, ali ima mnogo pravnih manjkavosti i nečega što je neizvodljivo u praksi. Eto, meni se na početku mandata desilo da u novinama pročitam da je jedna ustanova kulture raspisala konkurs za direktora, a Ministarstvo, kao osnivač, niti upravni i nadzorni odbor o tome nisu znali ništa. Onda sam se zainteresovala i za Nacionalni savet za kulturu koji već godinama ne postoji i shvatila da je ta procedura toliko komplikovana da nije jasno kako su uopšte ikada i birani.

* Nacionalni savet je smanjen sa 19 na sedam članova, i sve će ih birati Vlada na predlog vašeg ministarstva?

- Plan je da dobijemo Nacionalni savet koji će biti funkcionalan. To nije neko nevladino telo koje Skupština treba na silu da izglasa i da onda oni kritikuju ministra. Oni, naprotiv, treba da pomognu ministru pravim savetima, ili ga upozore na eventualne loše odluke. Svuda u Evropi i svetu, pa i kod nas, uvođenjem raznoraznih tela, "kruni" se uloga i uticaj ministra. Ispada da je ministar samo vreća za udaranje kada stvari ne idu kako treba. Što se tiče Nacionalnog saveta, ministar treba da dobije predloge od ustanova kulture, SANU, Matice srpske, relevantnih udruženja, a na njemu je da od predloženih izabere one koje smatra najboljima.

* Vaša inicijativa je i da plaćanje doprinosa samostalcima u lokalnim samoupravama postane obavezno?

- Predložili smo Ministarstvu finansija da se iz zakona briše reč "može" i da se stavi reč "mora". Pozitivno je što Beograd i Novi Sad plaćaju obaveze prema samostalcima, ali zato se umetnici iz cele Srbije prijavljuju u ova dva grada. Tražili smo i podatak o tome kolika su dugovanja lokalnih samouprava prema samostalnim umetnicima, pa da u dogovoru sa premijerkom i ministrom finansija proverimo da li postoji mogućnost da ih država izmiri. Na taj način ćemo podvući crtu, a opštine nastaviti da redovno plaćaju doprinose.

* Koliko nam je, po vašem mišljenju, važno usvajanje Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma?

- Putujući kroz manja mesta širom Srbije, jer se decentralizacijom kulture bavim putujući, a ne iz kabineta, i u državnim ustanovama vidim manjak ćirilice, a to je poražavajuće. Niko ništa ne nameće, naprotiv, mislim da je ćirilica gubitničko pismo u Srbiji. Ona je u defanzivi, zato ne razumem tu halabuku kad god se spomene mogućnost donošenja zakona koji bi ćirilicu stavio na ono mesto koje je predviđeno Ustavom. S druge strane, to treba da bude brend naše države. Pa da uz Nikolu Teslu, Novaka Đokovića, Miloša Bikovića, svet zna i za naše ćiriličko pismo. Treba raditi na tome, pokrenuti i jednu dobru kampanju usmerenu pre svega ka mladima, da budu ponosni na to što pišu i čitaju dva pisma.

* Kada je reč o promociji Srbije, istorije i nasleđa, nedavno smo sa filmom "Dara iz Jasenovca" videli i dobre i loše strane toga. Jesu li vas iznenadile reakcije?

- Loši komentari su rezultat teme, a ne kvaliteta filma. Sva kritika, nažalost, i u Srbiji i van nje svela se na pitanje - "zašto sada?". Ne razumem takvo pitanje i ne vidim da se ono postavlja bilo kome u svetu. Amerikanci su snimili film "Perl Harbur" koji je čak dobio i Oskar, pa niko nije pitao zašto sada, niti pomislio da će se Japan i Amerika posvađati zbog njega. "Dara iz Jasenovca" je dobar i značajan film. U Jugoslaviji se, zbog našeg zajedničkog života, stavljala po strani ta strašna i mračna tema logora, sada to ne sme da se dešava. I male i velike države se bore za nacionalni identitet zbog sebe, a ne zbog tuđih komentara.

* Ipak, Srbija je prinuđena da brani svoje nasleđe na Kosovu i Metohiji, čak i da dokazuje da je njeno?

- To je politička stvar, jer svi u svetu, i oni koji to spore i oni koji to podržavaju, znaju istinu. Videli ste i sami da su političari iz Prištine u pokušaju da uđu u Unesko kao obrazloženje naveli da bi oni onda "više čuvali" srpsku baštinu, ali taj pokušaj je pao u vodu. Uz očuvanje kulturnog nasleđa, bitna je i javna diplomatija. Verujem da treba da otvaramo kulturne centre, pre svega u regionu, jer je tu naša publika. U Sloveniji, Makedoniji, čitaju se srpski pisci, gledaju filmovi i predstave. Treba promišljenije birati i program za postojeći Kulturni centar u Parizu, onaj u pripremi u Pekingu, a dobijene su i dozvole za naš centar u Londonu. Kulturna diplomatija je naša velika šansa.