POZORIŠNA KRITIKA: Revolucija koja hoda

Pandemijska kriza nije umanjila aktuelnost političkih i ličnih teorija Margerit Diras (Vladislava Đorđević), Oskara Daviča (Slaven Došlo) i Pjer Paola Pazolinija (Miloš Timotijević), koje je Bojan Đorđev okupio na sceni, da progovore i još jednom prožive poznatu inverziju, "Bauk Evrope kruži komunizmom". Dok je bauk komunizma kružio Evropom (Marks), otpor totalitarnim idejama je bio legitiman, i, uprkos žrtvama, romantično progresivan. Danas liberalni kapitalizam, potrošačko društvo, samu ideju jednakosti i levice upotrebljava u paradoksalnom značenju: jednakost u potrošnji, sve je roba i svako je kupac. Tržište ideja je postalo pase.

O tri revolucije u dvadesetom veku, umetničke avangarde, komunističkoj i seksualnoj, gotovo je nemoguće govoriti u istom kontekstu, jer je sam pojam avangarde suviše opšteznačan (radikalno rušenje starog, zarad uspostavljanja novog) da bi prirodno objedinio tako suštinski različite uslove i motive za nastanak svake od njih. Bojan Đorđev je, u stilu pokreta kojem je jedan od osnivača, "Teorija koja hoda", akcenat stavio na iskaze, više nego na dramsko tumačenje tri borca za ravnopravnost, subverzivno seksualne Diras, sladostrasnog revolucionara Daviča i autentičnog levičara, "neprilagođenog" građanskim konvencijama, sineastu Pazolinija. Njih "propituju" i učestvuju u njihovim narativima oni koji su prirodno mladi "burevesnici", Tamara Pjević i Đorđe Galić.

Predstava Bojana Đorđeva prilazi vrlo blizu sadašnjici, ona se bavi i detroniziranjem i survavanjem u besmisao književnih nagrada, kao i ljudskom i stvarnom, društvenom bedom danas i ovde. Da bi predstava zadobila pozorišno ruho, premeštaju se i valjaju automobilske gume (povratak u budućnost?), sve troje avangardista slikaju jednu sliku, punu boje krvi i ljubavi, sa smrtonosno crnim okvirom (umetnost avangardnog izraza?)
Mnoga pitanja pokreće predstava "Seks-umetnost-konunizam", ali, kao svaki work in progress ne daje odgovore, mada nudi preporuku za emancipaciju i osvešćenje.

Na tragu Ervina Piskatora (1893-1966, političke ideje na račun estetike predstave), "Seks-umetnost-komunizam" ima potencijal da se nastavi u istoimeno istraživanje svake umetničke, moralne ili političke krize kao takve. Uvek će biti neophodna radikalizacija prekida sa starim, da bi se na ruševinama uspostavilo novo, koje će, nažalost, ubrzo postati staro i problematično. To bi bio logičan tok razvoja društva, kada, kako svedočimo, ne bi, uprkos promenama, uvek ostajalo isto. Ili gore i od toga.