ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Jezik u sve težem stanju

A sve je počelo najavom predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će udžbenike iz nacionalnih predmeta - srpskog jezika, istorije i geografije - praviti država, jer je to od strateške važnosti za zemlju koja drži do sebe, svojih duhovnih temelja i svoje budućnosti. Nakon sastanka s ministrom prosvete Brankom Ružićem, na kome je dogovoreno da se krene u realizaciju te ideje, predsednik Vučić je istakao da je "Srbija slobodna i nezavisna zemlja i upravo zbog toga ovi najznačajniji udžbenici moraju da budu deo srpskog izdavaštva i posao od najvišeg javnog interesa".

Svi ti udžbenici, logično bi bilo očekivati, biće štampani na srpskom književnom (standardnom) jeziku i na ćirilici. Zar u to treba sumnjati? Zar na to zakon ne obavezuje? Nažalost, ne obavezuje. Takva očekivanja, naime, nemaju uporište u važećem Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma u Republici Srbiji. Po tom zakonu, koji je donesen još 1991. godine, službena upotreba srpskog jezika i ćirilice ne odnosi se uopšte na nastavu na bilo kom nivou obrazovanja (od predškolskog do visokoškolskog), ali ni na knjige, novine, radio ili televiziju. Time se čak i ne iscrpljuju svi domeni komuniciranja na koje se ne odnosi zakonska službena upotreba srpskog književnog (standardnog) jezika i ćiriličkog pisma, koju propisuje i Ustav Republike Srbije u svom 10. članu. Problem je, naime, u tome što Ustav ne propisuje šta potpada, a šta ne potpada pod službenu upotrebu jezika i pisma, nego to čini Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Taj zakon iz 1991. godine u delu koji se odnosi na manjinske jezike menjan je dosad čak šest puta (poslednji put u maju 2018. godine), dok u delu koji se odnosi na srpski jezik i njegovo osnovno pismo ćirilicu - nije promenjena ni jedna jedina tačka. U tom je zakonu službena upotreba srpskoga jezika i ćirilice motivacijski povezana sa terminom "državna služba", tako da se odnosi samo na rad državnih organa i organizacija, čime se iz službene upotrebe isključuje čak i upotreba jezika i pisma u vaspitno-obrazovnom sistemu. Takvo suženo značenje termina "službena upotreba" u Srbiji je ostalo iz Titov(sk)og vremena, i to pod ne malom hrvatskom "prisilom", s ciljem da se što lakše osamostali tzv. hrvatski jezik i obezbedi primat latinice nad ćirilicom (o čemu opširno pišem u knjizi: "Borba za ćirilicu i srpski jezik", Andrićgrad, 2018).

Budući da se sve što ne potpada pod tako shvaćenu "službenu upotrebu" određuje pozivanjem na ovaj Zakon, stvorena je paradoksalna situacija - da je Zakon iz 1991. godine praktično nadređen Ustavu iz 2006. godine. Zato je odavno bilo neophodno taj Zakon usaglasiti s Ustavom, što je pre svega podrazumevalo proširenje domena službene upotrebe jezika i pisma. I, zaista, Ministarstvo kulture i informisanja u saradnji s Odborom za standardizaciju srpskog jezika napravilo je tekst izmena i dopuna toga zakona još 2017. godine. U njemu je sfera službene upotrebe jezika i pisma proširena i jasno definisana, jer je vezana za sferu upotrebe samog književnog ili standardnog jezika srpskog: službena upotreba je obavezna gde i upotreba srpskog književnog (standardnog) jezika.

S obzirom na to u kakvom su stanju srpski jezik i ćirilica, i da je to stanje iz dana u dan sve teže, a postojeći zakon nije usaglašen sa važećim Ustavom, logično je bilo očekivati da će Izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma dobiti podršku Vlade i otići u skupštinsku proceduru. U prilog tom očekivanju bile su neretke najave predsednika Srbije Aleksandra Vučića o neophodnosti očuvanja i zaštite srpskog jezika i ćirilice kao temeljnih identitetskih kriterijuma.

Podsetimo se samo nekih predsednikovih najava i obećanja po pravilu davanih na susretima sa Srbima iz regiona (najčešće iz Republike Srpske i Crne Gore). Tako je on 4. 8. 2017. obećao "donošenje dokumenta kojim će se štititi srpski jezik, kultura i istorija". Taj dokument nazvan je Deklaracijom o opstanku srpskog naroda, a kasnije preimenovan u Deklaraciju o očuvanju srpskog jezika. Više puta najavljeno, usvajanje te deklaracije nikad nije ostvareno, zbog toga što je, kako je sam predsednik obrazložio, on želeo "da dobije širu međunarodnu podršku, a ne širu međunarodnu osudu". On je i 20. 6. 2018. posebno istakao potrebu "zajedničkog rada u oblasti zaštite jezika, kulture i nacionalnog pisma", dok je 28. 6. 2019. najavio "da će se u budućnosti posebno raditi na očuvanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma". Slično je ponovio i 16. 5. 2020. istakavši da je "obaveza naše države čuvanje nacionalnog i verskog identiteta, srpskog jezika i ćiriličkog pisma". Na sastanku održanom u Banjaluci 23. 7. 2020. godine čelnici Srbije i Republike Srpske dogovorili su se da zajednički izrade zakon o zaštiti ćirilice i srpskog jezika. Vučić je naglasio da treba da taj zakon "u identičnim tekstovima usvojimo u oba parlamenta kako bismo dali doprinos jačanju uloge i značaja našeg jezika i pisma.

To je prirodno i to je naše pravo i nemamo namere da oklevamo u tome. (...) Nikome nećemo braniti upotrebu drugog pisma, i latinica je naša, ali ćirilicu želimo posebno da zaštitimo i sačuvamo". Realizacije te ideje, međutim, nema na vidiku.

Nije li vreme da se ove dve ideje predsednika Vučića ujedine - da se zajedno sa izmenama i dopunama zakona o udžbenicima u proceduru stave i predložene Izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, koje su, nerazumno, pune tri godine zapretane negde u fiokama Vlade Srbije. Ili će i inicijativa o udžbenicima doživeti višeputno ponovljenu inicijativu o nužnosti zakonske zaštite srpskog jezika i ćirilice.