OČARAVAJUĆI BULE: Ne bi bio Miodrag Bulatović onakav kakav je ostao zapamćen da se nije i "iz groba nasmejao", i to Haškom tribunalu

Ni Jugoslavija, koja se još pušila od ideološkog, koji je bio prirodni nastavak netom završenog tragičnog rata, nije još slutila da je dobila pisca, čije su burleskne i fantazmagorične priče stvorile i jedan sasvim novi stil, ali i pridev u našoj književnosti, poznat kao bulatovićevski. Jer, knjigama pripovedaka "Đavoli dolaze" (1956) i "Vuk i Zvono" (1958), Miodrag Bulatović (1930-1991)strelovito je, ispostavilo se u svom stilu, ušao u tadašnju jugoslovensku književnost. Već, sledeće, 1959. godine "Ninov" žiri je zbog njega bio na mukama, jer iz nekih razloga nije mogao njegovom "Crvenom petlu" da dodeli nagradu, ali kad nije njemu bilo je, izgleda, nemoguće i bilo kom drugom.

I uprava Udruženja književnika Srbije, godinu kasnije, dugo je sedničila i dumala da li da Miodraga Bulatovića primi u svoje redove. Sve je ipak, kao što je poznato, prekinuo Ivo Andrić, čuvenom rečenicom: "Ako ga ne primimo kroz vrata, on će ući kroz prozor".

Andrić ga je očigledno simpatisao. Da li je u njemu video nešto što je želeo, ali je još na početku karijere svesno žrtvovao. Ili je kao kulturno rafiniran čovek odmah shvatio suštinski značaj te eksplozivne bulatovićevske neobične pojave, svejedno, do kraja života je zadržao izvesnu naklonost prema piscu koji nigde nije donosio mir i ravnodušnost.

Da li zbog autentičnosti pripovedačkog glasa, ili zbog naglašene subverzivnosti u odnosu na još važeću socrealističku estetiku, svejedno, prozu Miodraga Bulatovića odmah su počeli da prevode, i on je, ne samo zbog toga, potom, u svom stilu, "Simplon ekspresom", krenuo u svet.

U Parizu kao nezaustavljivi i raspojasani književni junak šeta Dalijev karfiol po Šanzelizeu, ubeđuje Beketa da život miriše na tek ispečeni hleb, zadihan trči za Žoržom Simenonom morališući o javnim kućama, psuje do mile volje sa Preverom, a u čuvenom "Kafe d flor" filozofira sa Sartrom i Arabalom.

Iz sveta, pre svega iz Pariza Miodrag Bulatović se vratio kao Bule. I otada su počeli beogradski dani i noći sa Buletom, u kojima je očaravajuće osvajao tim svojim neverovatnim "štorijama". Posebno zadovoljstvo tada mu je predstavljalo da pisce i pesnike tek pristigle u prestoni Beograd, i druge, kako je govorio Brana Petrović, "umnoj patnji nedozrele", skandalizuje pričama i delikatnim opisima, koje oni nisu mogli da nađu ni na najeksplicitnijim stranicama poznate "Prosvetine" biblioteke "Erotikon".

Iako je međunarodna popularnost dela Miodraga Bulatovića rasla, u tadašnjem beogradskom književnom životu kao da je već počelo da biva važnije šta je sinoć rekao, nego šta je novo napisao.

Bule je ubrzo dobio i "Ninovu" nagradu, ali delovalo je da od onog spisateljskog furioznog početka više ništa nije ostalo. Jer, kao da je više uživao u neograničenim akrobacijama, u kojima je, zahvaljujući svom polemičarskom daru bez granica, rušio ne samo obrasce socijalističkog i građanskog morala, već je i svoje protivnike stavljao u bezizlazne pozicije.

U jednom trenutku, valjda pretpostavljajući da bi Jugoslavija mogla polučiti još jednog književnog nobelovca, daleko pošto je njegov "crveni petao" poleteo u svet, izazvao je jednu od najpoznatijih polemika u srpskoj književnosti, izašavši iz nje skoro bez "ogrebotine". Smatralo se, što god bilo u književnim rasprama i polemikama, da se njemu zaista ništa ne može dogoditi.

Kada se u Crnoj Gori pojavilo jedno nesretno i komično izdanje Njegoševih dela, iz kojeg je pedantno izbrisan svaki pridev i imenica srpski, Bule je na jednom sajmu knjiga svojim prepoznatljivo dubokim glasom zabavljao prisutne: "I znate, oni su u Titogradu reč srpski izbacili i iz naslova 'Ogledalo srpsko', tako da je ostalo samo 'Ogledalo', kao da je Njegoš, Bože mi pomozi, bio maneken".

U vreme kada je bilo izvesno da neće postati časnik SANU, a "Hazarski rečnik" je već uveliko počeo da "hara" svetom, Bulatović je jednog podneva, uobičajeno sedeo kod Bude i Ive u Klubu književnika. Za nekim od stolova bio je akademik Milorad Pavić. Pošto Buletov desant na Akademiju nije uspeo, u tišini Kluba književnika odjednom se začuo njegov glas: "Pitate šta mislim o Paviću?" Mada ga, naravno, niko nije ništa pitao, ali on je samo nastavio: "To vam je otprilike kao kad uđete u najbolju konfekcijsku radnju i vidite odelo najlepšeg modela i kroja i priđete i pročitate, sto posto runska vuna. E, to vam je Andrić. Krenete malo dalje i vidite sličan model, kroj, izvanrednu boju.

Pogledate etiketu, na njoj piše sto posto sintetika. E, to vam je Pavić."

Rušio se Berlinski zid ne samo u Berlinu, već i bolno, u srcima, pa i mnogim glavama širom sveta. Ali sve je morao da "miropomaže" Bule u jednom javnom nastupu tražeći da se petokraka, ta "raskrečena žaba", kako je govorio, najzad skine s raznih znamenja.

Time je izazvao opšte zgražavanje i javni gnev, u prvom redu ondašnjih boračkih organizacija, u čemu je bez sumnje tada više uživao nego u svojoj književnoj slavi. Ali baš u vreme najveće bežanije iz komunističke prošlosti, Bule se uoči proleća 1991, šetao od Igala do Herceg Novog, držeći pod pazuhom knjigu velikih korica "Istorija SKJ", iritirajući i sablažnjavajući bivše drugove i članove koje je usput sretao.

Ali, kada je 15. marta 1991, u Igalu njegovo srce i zaista prepuklo, ispostavilo se da je ta njegova "nedodirljivost" u polemikama i javnom životu bila samo maska Miodraga Bulatovića Buleta.

No, ne bi bio Bule onakav kakav je ostao zapamćen da se nije i "iz groba nasmejao", i to nikom drugom do Haškom tribunalu, osnovanom da donese pravdu i stavi tačku na zlo kojim je okončana poslednja Jugoslavija. Neko od marljivih u haškom tužilaštvu stavio je izvesnog Grubana Malića na listu srpskih silovatelja u poslednjem ratu Bosni.

Ispostavilo se da je to niko drugi do onaj Gruban Malić, junak romana "Heroj na magarcu", o čijim je nadnaravnim erotskim moćima Miodrag Bulatović naširoko pisao u svom poznatom romanu i tako usput, i posle smrti, zaveo i Haški tribunal.