INTERVJU Darko Bajić: Na Balkanu sile oduvek odmeravaju svoju moć

Držeći se parole show must go on, Bajić i producent Lazar Ristovski počeli su prošlog leta promovisanje filma na festivalima, a onda je u novembru hrabro ušao u bioskope.

Zbog novog talasa epidemije, imao je kraći bioskopski život, ali je zato nedavno prikazan milionskoj TV publici. Bajić kaže da kad se priseti emotivne bioskopske premijere filma "U ime naroda" i dirljivog aplauza koji nije prestajao, shvata da je - vredelo!

- Prišao sam tada mikrofonu i rekao: "Posle toliko meseci izolacije, koliko smo maštali da se sretnemo u bioskopu... sad tek vidimo koliko nam je nedostajalo da budemo zajedno." Vredelo je makar zbog te večeri da pustimo naš film u vreme kovida - kaže iskreno Darko Bajić.

Bioskopi, i kultura uopšte, velika su žrtva epidemije?

- Mislim da je kultura u ovim epidemiološkim uslovima zapostavljena. Naravno da se mere moraju poštovati, ali da se političari najviše brinu o kafićima, hotelima, frizerima, fitnes-centrima, to ipak nisam očekivao. Hoteli dobijaju pomoć, a šta je sa kulturom - pozorištem, bioskopom, filmom, koncertima, izložbama? Šta je sa Zvezdara teatrom? Imate dotirana pozorišta, a imate pozorište koje direktno zavise od publike. Apelujem da političari kulturu ipak stave na prvo mesto, pre kafića i fitnes-centara.

Kakva nas filmska i kulturna godina očekuje?

- Nekoliko filmova je već gotovo i čeka, a siguran sam da će biti izuzetno gledani jer je reč o odličnim rediteljima (S. Dragojević, S. Arsenijević, S. Šijan, R. Andrić, D. Milić, M. Tomović). Nekoliko drugih je pri kraju, i zato tvrdim da nas čeka dobra filmska sezona. Iako smo mi sa "Imenom naroda" herojski ušli u priču o odbrani bioskopa, a mediji nam baš i nisu pomogli, red je da potpomognu život novih filmova.

Neka država i TV subvencionišu reklamu, nek se pozorišta, izložbe, koncerti nađu na naslovnim stranama. Neka se poštuju zdravstvene mere, ali neka se na svaku kupljenu kartu subvencionišu dve za kulturu. Možda je ovo prilika da se jednom zasvagda pobedi rijaliti virus. Ne zaboravimo da nam je upravo bogati filmski i kulturni sadržaj na TV i platformama i pomogao da preživimo izolaciju.

U filmu smo videli kolika je snaga Miletićevih ideala. Ima li danas onih koji se tako bore za ono u šta veruju?

- Uoči TV premijere rekao sam da bi mi bilo drago da kad odgledaju film gledaoci razmisle o tome gde su i kada prestali da veruju u ideale. Još pre petnaestak godina "probudio sam se" i shvatio da su količina mržnje, podela, izopačenih merila vrednosti, iskonstruisanih režiranih laži koje proizvode mediji, društvene mreže, javni diskurs, i to na svetskom nivou, ona mračna strana naizgled zavodljive i slobodne globalne komunikacije. Ona je gora pandemija od ove koju sad doživljavamo. Jer, od kovida se braniš imunitetom, a od ovoga nema odbrane. Onda je pala odluka - stvoriću u svojim filmovima junake koji će pobediti mrak: dokumentarni o fudbalskom asu Dejanu Petkoviću Rambu, koji je zahvaljujući snazi i idealima postao ikona Brazila, potom "Bićemo prvaci sveta", film o mom hrabrom ocu Milošu Bajiću koji je svojim crtežima i humanošću savladao najstrašnije zločine Drugog svetskog rata.

Tako ste došli i do Svetozara Miletića...

- Da, kada vidite Meštrovićev spomenik Miletiću koji dominira centralnim trgom u Novom Sadu prosto ne možete da odolite da on postane junak u vašem filmu. A u vreme Austrougarske bio je jedan od najcenjenijih političara koga su poštovali i najveći protivnici. Borio se ne samo za srpski narod i njegov integritet, već i za mnoge narode koji su bili u monarhiji. Miletić je bio političar koga je narod poštovao i voleo.

Njegovo hapšenje je zapravo namešten politički proces, odnosno, pokušaj da se ukloni sa političke scene u trenutku kada je Berlinski kongres odlučio da Austrougarska uđe u Bosnu i Herecegovinu posle povlačenja Osmanskog carstva.

Može li se izbeći usud Balkana i to stalno prekrajanje istorije?

- Ima jedna izreka pomalo izlizana: Istorija se stalno ponavlja. A ljudi se nekako kad je čuju osećaju mali i bespomoćni. Kao da istoriju stvara neko nalik Bogu iz svemira, a ne oni koji stalno nezadovoljni žele ponovo da dele svet. Pad Varšavskog bloka doneo je pobedniku, kroz tranziciju, neokolonijalizam istočne Evrope. I na ovom primeru, vi vidite da je Balkan bio i ostao mesto na kome velesile pokazuju i odmeravaju svoju moć. Miletićeva ćerka Milica u filmu kaže: "Balkan su prozvali buretom baruta zbog čestih ratova, a Evropa nikada nije ni prestala da ratuje ili da ratove izaziva". Ko je zaista bure baruta ili još bolje, ko je taj koji iznova pali fitilj? "Današnji sistem evropske ravnoteže umesto da se zasniva na jednakosti slobode, prava i interesa za sve narode i ljude, ima za temelj silu jačega... Oni komadaju i dele zemlje kao osvojeni plen." Zvuči poznato? Ovu rečenicu je napisao Svetozar Miletić 1866. godine. Zato je film "Ime naroda" u stvari savremena priča.

Miletić uporno traži od Austrougara "izgovorite ime mog naroda". On, Zmaj, Jaša Tomić činili su elitu evropskog društva, ali to je bilo nedovoljno da nas "prepoznaju".

- Mi tražimo da se u srpskoj istoriji prepozna i deo onoga što je važna i nesporna istorija Evrope. Evo, sada nas kritikuju što pravimo istorijske filmove, Bože sačuvaj da mi to uradimo! Drugi to mogu. Mi u poslednjih nekoliko decenija napravimo pet istorijskih filmova i odmah nas proglase nacionalistima. Pa svetske kinematografije su odavno ekranizovale svoju istoriju i uspele i neuspele ratove.

A gde smo mi u tome?

- Srbija je negde usput izgubila svoj lik, lični integritet, preuzimajući ideju panslavizma, ilirizma, jugoslovenstva... A onda smo se odjednom, kao iz sna, probudili i shvatili da smo umesto oslobodilaca svog i drugih naroda na Balkanu, koji su milionskim žrtvama u Prvom i Drugom svetskom ratu, bili osnivači prve i druge Jugoslavije, odjednom postali okupatori, agresori, i narod koji je na proslavi stogodišnjice Velikog rata u Parizu sedeo u drugom redu?! Naše pretke, koji su tolike žrtve dali, koje su okupatori streljali, vešali, mučili i ubijali, koji su prošli golgotu boreći se uz saveznike, jedini na Balkanu, sada ih ti isti saveznici guraju u drugi red. To je sramno nepoštovanje Srbije, ma koliko se oni posle toga izvinjavali. Eto jednog od bitnih razloga zašto je potrebno da pravimo filmove o našoj istoriji. Ako ih drugi prave o nama, ko zna u kom ćemo redu završiti na sledećoj proslavi.