KUSTURICA NIJE HTEO DA BUDE ŽRTVA PODVALE: Milan Ružić o podršci Kostiću - Bradić i Marković su zaboravili Kosovo

Tekst Milana Ružića prenosimo u celosti, možete ga pročitati ispod:

Zanimljiv je spisak pet intelektualaca koji su dali podršku Vladimiru Kostiću, predsedniku SANU.

Oni, između ostalog, spominju Kusturicu kao miljenika svih režima? Misle valjda na sveremenost dela Emira Kusturice, pa mu zameraju čak i ono vreme kada su bili na vlasti. Naime, u vreme vlade u kojoj je ministar kulture bio Nebojša Bradić (2008–2011. godine) i kada je voleo da se pojavi na festivalu Kustendorf koji je njegovo ministarstvo finansiralo, a kada je gost festivala bio Džoni Dep, na Mećavniku se pojavio i savetnik Nebojše Bradića – Goran Marković, a sa njima je gostovao i izdavač Hamović.

Koliko je besmislena priča o Kusturici kao miljeniku svih režima, vidimo po biografijama Bradića i Markovića. Naime, Nebojša Bradić, valjda veliki opozicionar, od 1981–1996. godine bio je reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta, pa je između 1996. i 1997. godine bio upravnik Ateljea 212, da bi zatim, opet valjda istaknutim opozicionim delovanjem, od 1997. do 1999. godine bio upravnik Narodnog pozorišta, pa od decembra 2000. godine postaje upravnik i umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta, pa je onda prešao u višu opozicionu brzinu postavši ministar kulture u gorenavedenom periodu od 2008. do 2011. godine, zatim od 2011. godine i umetnički direktor Knjaževsko-srpskog teatra, pa je do skoro bio i glavni urednik kulturno-umetničkog programa RTS-a.

A Marković, da tekst ne pređe u nabrajanje njihovih funkcija, jer bi potrajalo, kao veliki protivnik sadašnjeg režima, opoziciono snima filmove „Falsifikator“, „Slepi putnik na brodu ludaka“ i „Delirijum tremens“ (rađene i kao serije) producirane od strane RTS-a, kao i mnoštvo prethodnih filmova, baš u doba u kom je, umesto da režira dobre filmove, odlučio loše da glumi opozicionara, a opet, kakva slučajnost, barem dva ta filma su snimljena za vreme Bradićevog stolovanja kao urednika kulturno-umetničkog programa RTS-a.

Potpuno je jasno zašto se sada oni obrušavaju na čoveka čija su dela i stavovi dokazano univerzalistički i što ne pristaje da se razbija teritorijalna celovitost Srbije.

Znajući Kusturicu, on bi se borio za vrednosti njemu udaljenih tačaka na planeti i ugroženih država, a kamoli za nešto tako blisko i zavetno kao što su Kosovo i Metohija. Kusturici je zasmetalo što je predsednik SANU javno rekao da Kosovo i Metohija defakto i de jure nisu u Srbiji i da se sa Kosova treba povući sa elementima preostalog dostojanstva.

Da bi pokazao koliko je širokogrud, predsednik Sanu je telefonskim pozivom insistirao da Odeljenje za jezik i književnost predloži Kusturicu za članstvo u SANU. Nema dileme da se taj razgovor desio, pa je nejasno zašto se trojica pomenutih kulturnih radnika samoomalovažavaju, jer, kako rekoh, Marković i Bradić su predstavljali vlast i bili kooperativni sa Kusturicom, a Kusturičino pismo je napisano u samoodbrani. Jednostavno, nije čovek hteo da bude žrtva podvale i skretanja pažnje sa onoga što ostaje neiskazano, a to je – da li SANU deli mišljenje svog predsednika da Kosovo i Metohija nisu deo Republike Srbije.