POZORIŠNA KRITIKA - IZMEĐU DVA SVETA: Aleksandar Jugović: "Placebo"; Reditelj: Isidora Goncić. NP Priština

U drami "Placebo", referišući se na medicinski izraz za bezvredni lek, koji može da pomogne pacijentu, ako u njega duboko veruje, instrumentalizuje kao uzaludno bekstvo iz zemaljskog, u nebeski svet, iako je problem, koji muči glavnog junaka Petra (Nikola Ranđelović), u njemu samom.

Isidora Goncić svoje rediteljsko istraživanje, pretežno tematizovano u borbi za pravo na drugost, proširila je, postavljanjem "Placeba" na scenu Narodnog pozorišta u Prištini, sa sedištem u Gračanici, na borbu čitavog jednog naroda, pa i mentaliteta, da na okolinu prebaci odgovornost za sopstvenu neprilagođenost društvenim konvencijama. Petar bi da reši problem svoje uzaludnosti (nezaposlenost, neodraslost) umiranjem, kao kartom za onaj nebeski, bolji svet, u kome vlada večna pravda. To je, naravno, zabluda i on postaje putnik zmeđu dva sveta, od kojih nijedan ne može da mu pomogne da sazri i utemelji svoj život u sopstveni izbor. Dominantna majka, posrnula žena, okruženje koje gleda samo sopstvenu korist, sistem koji služi različitim ljudima samo za zadovoljenje najnižih poriva, sve je isto, uprkos promeni sveta živih i mrtvih. Na ovom svetu je nedovoljno živ, na onom nedovoljno mrtav, i u toj nedovršenosti je problem Petrovog života, njegov usud.

Ansambl Narodnog pozorišta u Prištini je u ovoj farsi, na sceni Teatra "Vuk" u Beogradu, bio ponešto preglasan, što je otupljivalo oštricu poruke, ukidajući joj valere u tonu, koji bi dopustio razliku između ironije i tragike. Ipak, u teškom žanru antinušićevske komike (Nušić je bio dobronameran), Marko Pavlović, naročito u ulozi Mitra, Bojan Stojčetović (Sveštenik Srba), Anika Grujić (Drinka), Milena Pavlović (Stanka), Nikola Đorđević (Stefan), Strahinja Bićanin (Miloš) i Jasmina Stojiljković (Botoksa) vrlo radikalno su odigrali naše prilike u krivom ogledalu moralnog posrnuća i malodušnosti u borbi za promenu. Inverzija je glavni kvalitet ove "preobučene tragedije", što dobra komedija mora da bude. Sunovraćujući se i verući niz tobogan, umesto da silaze i penju se (scenograf Goran Stojčetović), antijunaci su se survavali u svoju nevolju, i iz nje se batrgali kao u životu, koji su nam pisac i rediteljka pokazali - teško, komično, ponižavajuće i bezuspešno.

Placebo ne deluje, iako teši.