SLAVICU (NI)SU SVI ZABORAVILI: Knjiga "Osmeh porculanske figurine" skida prašinu sa imena zvezde filma Irene Kolesar (1925-2002)

Istovremeno, to lice bilo je i znak početka jedne ozbiljne kinematografije kao što je bila jugoslavenska. Bez nje, bez veselja kojim je zračila, ni to vreme ni ta kinematografija, ne bi bile to što su bile. Zato je, blago rečeno, sramota da o toj ženi, glumici i njenom vremenu, nemamo monografiju. Kada joj poštovanje nisu znali pokloniti tokom života, red je da generacija koja shvata da bez prošlosti nema budućnosti, to napokon učini.

Ovim rečima reditelj Rajko Grlić podržao je nastanak dela "Osmeh porculanske figurine" priređivača Vladimira Balašćaka, koji je među korice sabrao sećanja na nežnu i šarmantnu glumicu, veliku tragetkinju na sceni i u sopstvenom životu, Jer, o nju se surovo i nepravedno ogrešio život sam, onda i ljudi... Utoliko je ova knjiga dragocenija, a poduhvat autora (daljeg rođaka, takođe, glumca) još veći.

U biografiji Irene Kolesar sve je neobično. Bila je prva diva jugoslovenskog filma ("Slavica", 1947. u režiji Vjekoslava Afrića), a njena junakinja "kumovala" je mnogim devojčicama od Triglava do Đevđelije, jer je slava Slavice dotakla svaki kutak SFRJ. Udahnula je život brojnim pozorišnim heroinama u Zagrebu, Zadru, Dubrovniku, Beogradu (JDP i Atelje 212), pa i na sceni teatra Relje Bašića, gde je nastupala poslednjih godina života. Ipak, i pored blistave biografije dostojne pažnje i poštovanja, moglo bi se reći da je ova, jedina knjiga o njoj gotovo incidentna pojava: da nije bilo izuzetnog pregalaštva Balašćaka, podrške Društva Rusina iz Sremske Mitrovice i Novinske asocijacije Rusina iz Novog Sada (u čijem se izdanju pojavila), prašina zaborava pala bi po velikom glumačkom imenu.

Irena je rođena 1925. godine u Slavonskom Brodu, od oca Rusina i majke Nemice. Bila je devojčica kada su se preselili u Zagreb, a još maloletna (sa 17 godina) postala je borac Trinaeste proleterske brigade. I već u ta teška, ratna vremena osetila je prvi glumački poriv, pridruživši se pozorišnoj družini brigade - kasnije Kazalištu narodnog oslobođenja Hrvatske. Tako je upoznala i prvog muža, glumca Šimu Šimatovića. Udala se već 1944. i ubrzo posle oslobođenja primljena je u zagrebački ansambl HNK. U tom periodu zablistala je kao Laura u "Staklenoj menažeriji" i Hedviga u "Divljoj patki". Njen dar nije mogao ostati neprimećen, pa je na poziv Bojana Stupice 1953. stigla u Beograd i još mlado Jugoslovensko dramsko. Osvojila je scenu već prvom ulogom - Šekspirovom Julijom, kao partnerka Stojana Dečermića. U naredne dve decenije dala je pečat mnogim ostvarenjima u ovoj kući (posebno Ofelijom u "Hamletu", s kojom je nastupila i na Dubrovačkim letnjim igrama), predstavama "Okovani Prometej", "Ne igraj se ljubavlju", "Takav je svet", "Nagrada"... Na vrhuncu slave, sticajem porodičnh okolnosti, sredinom sedamdesetih morala je da se vrati u Zagreb.

Dvadeset godina Vladimir Balašćak skupljao je građu za knjigu "Osmeh porculanske figurine", u koju je "smestio" dokumenta, delove ratnog dnevnika, fotografije, artefakta, fotokopije, sačuvane intervjue, afiše, prvu potvrdu o radnom stažu u HNK i, naravno sećanja njenih savremenika: Mire Stupice, Branke Veselinović, Relje Bašića, Predraga Ejdusa, Rade Đuričin, Branke Petrić, Seke Sablić, Milana Mihailovića, Svetlane Bojković, Ivana Bekjareva...

- Plašio sam se da će biti zaboravljena, da će sav njen rad prekriti tama - kaže o motivima za nastanak dela Balašćak, glumac pozorišta "Dobrica Milutinović" u Sremskoj Mitrovici i osnivač trupe sa Ireninim imenom. - Iz Beograda vratila se u Zagreb zbog ostarelih roditelja, jer je njen brat živeo u Australiji i o njima nije imao ko da brine.

Tamo više nikakav angažman nije dobila... Snimala je malo na TV i radila sa Reljom Bašićem u njegovom putujućem pozorištu "Teatar u gostima". Odlučila je da se rano penzioniše (sa samo 47 godina) koristeći i borački staž. Povukla se, kako je sama rekla, dok stvari ne postanu suviše bolne.

Poslednje godine života provela je povučeno, daleko od očiju javnosti. Živela je u centru Zagreba gde je njen otac imao obućarsku radnju, ali se uprkos svemu, već u dubokoj starosti našla na ulici.

- U pomoć su joj pritekli Stipe Šuvar i njegova supruga Mira koji su je smestili u nekadašnji dom boraca, kasnije starački dom "Ksaver". Tu je završila život. Mira Šuvar ju je obilazila do poslednjeg dana. Posećivao ju je i Relja Bašić i još neke kolege. Inače, dok je bila u snazi rado je dolazila u Beograd i naše selo Berkasovo, kod Šida. Odatle je njen otac kao mlad radnik otišao u Slavonski Brod i oženio se Ireninom mamom Rozalijom Štrumberger. Udavala se dva puta. Posle kratkog, partizanskog braka sa Šimatovićem, okušala je sreću sa rediteljem Zvonkom Simonovićem. Oba puta se razvela. Nije imala potomaka - kaže Blašćak.

Na pitanje, kako je on, lično, pamti, Balašćak kaže:

- Kao veoma blagu i skromnu, a s druge strane, odlučnu i hrabru ženu. Kad bi nešto zacrtala, moralo je tako biti. Pa i kad je odlučila da ode u partizane, uradila je to bez dvoumljenja. Nikad nije volela da se pominju nagrade i ordenja, a bila je nosilac Ordena za hrabrost i Ordena trećeg stepna zasluga za narod. Uvek je govorila da se nije ni borila ni igrala za priznanja, već za slobodu i umetnost. Poslednji put sam je video godinu dana pre smrti. Tih dana, najčešće je pominjala brata i selo Berkasovo. Zavičaja na padinama Fruške gore sećala se po mirisu lipa, koji joj se u detinjstvu zauvek urezao u pamćenje. Često je govorila i o Relji Bašiću koji joj je u starački dom donosio ruže. Nije ih bacala, svaku je osušenu sačuvala...

Prva jugoslovenska zvezda živela je sa veoma skromnom penzijom. Zagrebačka televizija nije objavila ni vest o njenoj smrti. Zahvaljujući predanosti i posvećenosti priređivača knjige, vratila se u naša sećanja. Ali tu nije kraj - Balašćak sprema izložbu njenih filmskih i pozorišnih fotografija za festivale u Puli i Nišu. Tako će se Irena Kolesar, dve decenije posle smrti i pola veka zaborava, ponovo naći među nama.

Dala pečat vremenu

BILA je prelepa... kao porcelanska figura... Skladna, skromna, odmerena, tačna, decentna, vredna i sa velikim srcem... S filmom "Slavica" dala je pečat jednom vremenu, jednoj državi koja se svim silama podizala iz pepela, svim Jugoslovenima. Taj film, i ona u njemu kao glavna junakinja, bili su preko potrebni napaćenoj zemlji i narodima kako bi skupili snage da se vazdignu, kako sebe, tako i filmsku umetnost u posleratnom periodu. Imala je prelepu energiju i privlačila je ljude, njena lepota i skromnost bili su magnet, ljudi su je obožavali - reči su Mire Stupice u knjizi.