KNJIŽEVNA KRITIKA: Dubina uvida

Autorov detaljan pristup poeziji najvećeg srpskog pesnika omogućio nam je da steknemo značajne, umnogome i nove, uvide u Njegoševo stvaralaštvo, ali i da unekoliko otkrijemo suptilne, a važne nijanse njegove ličnosti, njegovog intimnog sveta. Čitajući ovu knjigu istovremeno stičemo i uvide o poeziji "apsolutnog pesnika" u širem, evropskom kontekstu i utvrđujemo znanja o njemu kao klasičnom pesniku i srpske i evropske kulture, zato što je u svom delu ostvario ukrštaj helenskog i hrišćanskog, ali i zato što se bavio i evropskim temama - temom renegata - u "Gorskom vijencu" i samozvanca u "Lažnom caru Šćepanu malom". U tom kontekstu "pokazano je kako su istraga poturica i vladavina samozvanca samo naizgled lokalne i anegdotalne teme".

Baveći se kosmičkom poezijom, osobito spevom "Lučom mikrokozma", osim što pokazuje kako je Njegoš situiran u evropskom pesništvu, Milo Lompar povlači paralele s motivima pesništva Sime Milutinovića Sarajlije i Jovana Sterije Popovića, ali pokazuje u čemu je različitost realizacije tih motiva u poeziji pomenutih pesnika u odnosu na Njegoševu.

Jedna od značajnih činjenica u vezi sa ovom knjigom jeste da čitajući je, ne obnavljamo i ne stičemo znanja samo o Njegoševom stvaralaštvu, već i o stvaralaštvu drugih pesnika, osobito o poeziji Jovana Sterije Popovića, kao i o odnosu - pre svega stvaralačkom odnosu Njegoša i tih pesnika u srpskoj kulturi.

Lompar pokazuje neobičnost odnosa Sterije i Njegoša jer iako su živeli u istom vremenu, iako njihovo stvaralaštvo sadrži iste motive, ne postoje zabeleške jednog o delu drugog i obrnuto. Istovremeno, detaljno analizirajući Sterijine pesme, motivski srodne Njegoševim, Lompar pokazuje zašto su ta dva pesnika izraziti antipodi, zašto njihova iskustva, saznanja i doživljaj sveta odlikuje "suprotnosmernost", na čemu se zasniva "temeljna pesnička razlika":

"Iako su obojica bili posvećeni antičkom nasleđu, ipak, njihov izbor unutar tog nasleđa otkriva znatnu razliku pesničkih osećajnosti koja prerasta u sliku dva pola srpskog pesničkog iskustva. To pokazuje njihovo shvatanje 'duše'. Jer, Sterija je u duši mogao videti kao neprolazno samo ono opšte, što je u svom najdubljem biću i osnovi živa priroda, koja se pojavljuje u svemu pojedinačnome budući da 'u stoičkom učenju nema ničeg što bi čoveka, mudraca, upućivalo na dovršavanje njegovog bića i njegovih zadataka u nekom životu izvan tela i zemaljske sfere dužnosti'. Njegoševa pesnička reinterpretacija platonizma i gnosticizma otkriva kako je on dušu poimao kao neprolaznu individualnu supstancu...", kaže se u knjizi.

Tvrdnju da je Njegoš prevashodno lirski pesnik, autor obrazlaže analizom odnosa koji se uspostavljaju između poetičkih, kosmoloških, tanatoloških, idiličnih i erotičkih motiva u Njegoševoj pesničkoj artikulaciji, a uvid da je taj pesnik tragički, a ne tragični obrazlaže činjenicom da se pesnik, zastupajući u svojim delima različite motive, a za temu uzimajući različite događaje, i one koje pripadaju istoriji, društvu, ali i one koji su izrazito lični, intimni, bavio relacijom Bog - čovek, odnosno činjenicom da je u bilo kojoj vrsti manifestnosti ta veza konstanta.

Kao najlepšu Njegoševu pesmu autor izdvaja "Noć skuplju vijeka". Analiza te pesme, slobodno možemo kazati, zauzima centralno mesto u knjizi. Imajući svest o njenoj kompleksnosti, slojevitosti, zagonetnosti, pa i delikatnosti, nastojeći da je unekoliko razumemo, slobodni smo da iskažemo divljenje i zahvalnost, zbog dubine uvida koju nam je Milo Lompar u ovoj knjizi pružio.

Uzimajući u obzir celokupan naučni, društveni i kulturni angažman Mila Lompara, sa svežim sećanjem na sve što je do sada napisao, a u njegovom opusu mnogo je kapitalnih dela, u svesti nam je konstantno, s razlogom, činjenica da je on institucija kojoj, baš zbog toga, nikakva druga nije potrebna, dok bi svakoj značajnoj trebalo da čini čast da je on u njenom sastavu.