U ĆILIMU DUŠA NARODA: Izložba Stanka Kostića od sutra u Galeriji nauke i tehnike SANU
ĆILIM u našem narodu nije samo pokrivač nego: branilac od hladnoće, prostirka da se odmori od rada umorno telo, ukras na praznom belom zidu sobe i večita prostirka za pokojnika u njegovoj večnoj kući. U katalogu izložbe fotografija Stanka Kostića "Ćilim - put niti", koja će od sutra do 20. marta, trajati u Galerija nauke i tehnike SANU, ovu tvrdnju izneo je Dragan Jacanović, kustos Narodnog muzeja u Požarevcu.
Novosti
Posle 60 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, Kostić koji se decenijama bavi kulturom i tradicijom Srbije, crkvenom umetnošću izvan Srbije, ali i ovom iz rodnog kraja - doline reke Mlave, Homolja, na delima sa aktuelne postavke u SANU, objektiv foto-aparata okrenuo je ka rukotvorini koja se u našem jeziku zove i šarenica, ponjava, pokrivač, prekrivač.
Tako je, kaže, sačuvao sećanje, kao ostavštinu za unuke, a zarad narodnog trajanja. Podsećajući da su svi narodi pokušavali da objasne sudbinu, Kostić ističe da su kod starih Slovena to bile suđenice ili suđaje, natprirodna bića nalik na vile, koje pletu i prekidaju konce - niti života, kao što su kod antičkih Grka to bile mojre, a kod Rimljana parke.
- Mnogo sam o njima slušao u pričama bake i majke, uz uravnoteženu melodiju starog razboja - objašnjava fotograf iza koga je 30 tematskih kalendara, kao i mnogobrojne reportaže u knjigama, monografijama i časopisima. - Opčinjen tim skaskama, nisam ni slutio da svojim slušanjem i čuđenjem sudelujem u čaroliji nastajanja umetnosti, tu, preda mnom, njihovom maštom i veštinom njihovih ruku.
Tada se, dodaje, prvi put i susreo sa umetnošću i narodnim umetnicama, sa tkanjem priče od bezbroj šara:
- Smisao za oblik i skladnost boja, što vidimo kod tkalja, potiče iz života u prirodi i zajednici. Iz takvog korena, tkalje u ćilim utkivaju sebe i čine ga odrazom duše naroda.
Ovaj vredni sakupljač i čuvar baštine, kako primećuje istoričar umetnosti Dušan Milovanović, izložbom "Ćilim - put niti" nas podseća na još jednu zaboravljenu predačku delatnost:
- Ovoga puta, posle mnogih dubokih zahvata po prošlosti Srbije, prihvatio se nimalo lakog zadatka da nam približi lepotu ćilimarstva, kojim su se nekada dičili mnogi krajevi srpstva. Obišao je sve što mu je dato, od dalekog severa Bačke, istočnu i gotovo celu centralnu Srbiju, sve do zlatarskih predela. Tamo je sakupio blago nepojamno, što čami u devojačkim sanducima, sve ređe po gostinskim sobama i krevetima. Umetnik se potrudio da sve to podastre pred naše oči i srca kako bi pokazao nekadašnji poredak u domaćinskim domovima, iz vremena kada se znao red u svim domenima života i našlo mesto za sve: od beba u kolevkama do staraca.
VUNA PRAMENKE I CIGAJE
PUTUJUĆI po raznim predelima Srbije pratio sam prostiranje autohtone rase planinske ovce pramenke, svih njenih podvrsta, i nizijske ovce cigaje. Genetička predispozicija njihove vune je da daju tanku, čvrstu i dugačku dlaku, koja se prirodno bojila. Od nje su predene niti za osnovu i potku ćilima. Priča o ćilimima počinje na pašnjacima - tvrdi Kostić, koji je istraživanja i putovanja iz kojih je izložba nastala finansirao od sopstvenih para.
KAKO ŽENE "SNUJU" ŠARU
PRVI postupak u izradi ćilima je njegovo "snovanje", odnosno priprema osnova za tkanje:
- Žene koje su znale da snuju imale su u dvorištu, negde blizu ograde, dva drvena, u zemlju pobijena stubića sa adekvatnim otvorima u koje je ubacivano vratilo sa razboja - otkriva Jacanović. - Tkalja je po unapred osmišljenoj i tačno određenoj putanji pažljivo slagala niti osnove, nije se smelo desiti da se zamrse niti preklope, morala je voditi računa o broju niti, dužini, načinu njihovog slaganja, da bi se dobio "zev" koji je omogućavao tkanje.