POZORIŠNA KRITIKA: Ja sam Kublaj-kan

Situacija je vrlo proživljena: posle moždanog udara, pisac se oporavlja, a deo toga je i poigravanje njegove svesti sa odnosom stvarno/nestvarno. Ukazujući da i nestvarno, fantazmagorično ima uporište u logičkom mozgu snevača, Radonjić stvara čudesan svet, na granici onostranog i vidljivog, koji se prepliće po svojim unutrašnjim zakonima, dok je rekonvalescent svestan da sanja.

Jugoslav Krajnov je i tim deluzijama dao stvarno telo. Njegov diskurs o onome što je video, pogledan iz sadašnjosti, do samog kraja drži gledaoca u uverenju da je ta faza oporavka svesti, pa i kreativne imaginacije prošla, da pisac može ponovo da započne san na javi, što pisanje zaista jeste. Ali, to "potkazivanje života", ponovno stvaranje već stvorenog sveta, pisac može da dosegne samo pri čistoj svesti. Ukoliko nije siguran u dihotomiju stvarno/nestvarno, taj romaneskni svet bi postao samo tužni deo njegove napredujuće dijagnoze.

"Mi smo deca svojih snova", kaže Radonjić u "Čaju sa Kublaj-kanom".

To postaje stvarno, prilikom razrešenja ove "enciklopedije ozdravljenja", druga priroda pisca, koji lako, neosetno, uz dokaze da je sada i ovde, postaje neko drugi, neko, ko je iznad stvarnosti u kojoj živi, postaje Kublaj-kan sam.

Ova zanimljiva igra, zahvaljujući nepresušnim sposobnostima Jugoslava Krajnova da u trenutku promeni ne samo izgled, nego i um, mentalno stanje, ostajući vidljiv svojim fizičkim gestom, čini da je tih sat vremena Kublaj-kan (sin Džingis-kana) sve vreme sa nama, da to prvi car kineske dinastije Juan igra rekonvalescenta u današnjici.

Recimo drugačije: Kublaj-kan igra Jugoslava Krajnova, koji igra Sašu Radonjića, koji se, krčeći put svesti kroz gustu sinaptičku šumu nesvesnog, bori za život i za razum.