"SAMO TI, DIJETE, RADI SVOJ POSAO": Da li ste u "Dari iz Jasenovca" prepoznali ovu rečenicu?

Podsetio nas je na bestijalnost jedne isključive politike u kojoj mesta za drugog i drugačijeg nema, za bezumnost podele po naciji i veri i na to da čovek, kao pojedinac, može da mnogo, mnogo nisko potone.

Istovremno, podsetio nas je koliko on može da se uzdigne i da u najtežim trenucima, kada strah zavlada, svim srcem voli, žrtvuje se i stavi sebe u opasnost da pomogne drugima.

Na početku filma to vidimo već u prvoj sceni kada seljanka, Hrvatica, rizikuje život da spase bebu nepoznate žene, a potom i u potresnoj sceni kada logoraši Jasenovca igraju oko stolica. Dok iz tambure dopire zvuk Užičanke, "srbijanskog kola", jedan od njih, mlad čovek, odbija da bude deo te surove igre. Odbija da na tren spase sebe po cenu tuđeg života i umre ponižen.

Paralela njemu javlja se pred sam kraj filma - starac koji umire dostaojanstveno, na nogama i na pretnju smrću ustaškom vojniku odgovara: "Samo ti, sine, radi svoj posao". I na mestu gine.

Ovaj starac zapravo je Vukašin Mandrapa, danas poznat i kao Sveti mučenik Vukašin Jasenovački. A njegova priča bila je mnogo bolnija od one koja je prikazana na filmu.

Nebrojena zverstva ovog logora su zaboravljena, ali jedan slučaj je ostao upamćen zahvaljujući svedočanstvu preživelog logoraša. Dr Neđo Zec je bio neuropsihijatar i mnoge ustaše su od njega tražile lekarsku pomoć, iako je Srbin. Kada ga je ozloglašeni Josip Friganović, zvani Žile, pozvao u svoju kancelariju, znao je da to vrlo lako može značiti i kraj njegovog života. Međutim, Friganović je tvrdio da je počeo da ludi i zatražio pomoć psihijatra.

Potom mu je kazao kako je u avgustu 1943. godine u logor stiglo 3.000 ljudi koje je trebalo odmah pobiti. Četvorica ustaških vojnika su se opkladila u deset litara rakije ko će više Srba da ubije za jednu noć. Posle nekoliko sati neviđenog užasa, Friganović je „ubedljivo vodio“. A onda je među logorašima koji su prestravljeni čekali da dođe red na njih, video jednog starijeg seljaka, koji je sa neshvatljivim mirom stajao i spokojno gledao pakao koji se pred njim dešavao. Bio je to Vukašin Mandrapa iz sela Klepaca u Hercegovini.

Njegov mir je teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko njih. Ne mogavši da shvati kako neko može biti tako smiren u takvom trenutku, naredio mu je da vikne: „Živio poglavnik Pavelić!“ ili će mu odseći uvo. Vukašin je ćutao. Ovaj mu je odsekao uvo, ali je starac ostao miran. Isto se ponovilo i sa drugim uvom i sa nosem. Naposletku mu je četvrti put naredio da uzvikne: „Živio Pavelić!“ ili će mu izvaditi srce.

Vukašin, obliven krvlju, pogledao ga je i, uperivši pogled nekako kroz njega i preko njega, svom egzekutoru polako i razgovetno rekao: „Radi ti, dijete, svoj posao!“

Friganović je pobesneo, mučio ga, ubio i gurnuo u jamu. Međutim, Vukašin je njegova poslednja žrtva. Drugi ustaški vojnik, Petar Brzica, dobio je opkladu.

Friganović posle toga više nije bio onaj stari. Ni neuropsihijatar Neđo Zec nije mogao da mu pomogne. Tumarao je okolo, zatvarao uši, udarao se u glavu, vikao, lomio sve oko sebe… Svuda ga je proganjao Vukašinov pogled i ono stravično:

„Radi ti, dijete, svoj posao!“

Friganoviću se nakon rata gubi svaki trag, a Srpska Pravoslavna Crkva je Vukašina 1998. godine proglasila za svetitelja i slavi ga 29. maja po novom kalendaru.

(Alo)