FILMSKA KRITIKA: Povratak magiji filma

Posle ravno godinu dana vaš kritičar učinio je ono na šta je bio navikao bar dvaput nedeljno u poslednjih šest i više decenija svog života: došao nešto ranije, kupio kartu i seo u sredinu partera, da sa uzbuđenjem očekuje onaj božanstveni trenutak u kome prijatni polumrak naglo prekida zrak kinematografa. (Da vam iskreno priznam: pribojavao sam se da se to više neće dogoditi; Bogu hvala, desilo se).

Ali, prvi odlazak u redovni bioskop bio je sasvim u znaku novih mera. Socijalna distanca je bila apsolutna: bio sam jedini gledalac u tami sinepleksa! Tek kasnije ušunjali su se neki klinci, što samo dokazuje da se stari bioskop ponovo rađa. Dakle, primio sam prazninu ne kao kob nego kao prirodnu posledicu jednogodišnjeg odsustva bioskopa iz naših života. Tim pre što je film, koji je kuražno raskinuo sa karantinom, zaslužio brojniju publiku. (Ne sumnjam da će i to brzo doći na svoje.)

Film "Jedini izlaz" je savremeni triler (za razliku od istoimenog ratnog filma koji je 1958. režirao debitant Aleksadar Saša Petrović na samom startu svog opusa). Debitant je sada Darko Nikolić, kome želimo blistavu karijeru njegovog prethodnika, što bi se moglo i ostvariti u jednom sasvim drugačijem vremenu i potpuno različitom filmskom ključu.

Pravi, klasični psihološki triler ovde je okvir i glavna žanrovska odrednica, iako izvesnu ulogu igraju elementi savremenog socijalnog konteksta i prepoznatljivi beogradski štimung. Taj društveni sklop igra naročitu ulogu: na delu je sva zloća koja se skriva iza prividnog prosperiteta današnjeg urbane elite, oličene u veoma uspešnoj poslovnoj familiji i firmi, čiji je sastavni deo Ana Kolar (odlična Anđelka Prpić), supruga advokata poginulog pod sumnjivim okolnostima u požaru jedne prestoničke diskoteke. Istraga i zatim suđenje otkrivaju opasnu tajnu, koja stoji u pozadini ove intrige.
Jedna za drugom padaju maske toksične zaraze kojom je pogođena ne samo ova porodica nego i ceo grad, zemlja pa i region. Privid legalnosti jednog organizovanog krimogenog poduhvata fingira poslovne uspehe iza kojih stoje prljavi novac i duboka ljudska pokvarenost. Brzo otkrivamo da su svi ovde do guše u močvari jednog bolesnog vremena u kome je moral proglašen za tehnološki višak. Samo jedna jedina ličnost (i to ne glavna, što je završni udes filma!) ne preza od uloge pravednika, pa i to uzalud. Da li će ipak trijumfovati prevara i ucena, dve glavne osobine doba, koje nije drugo do "ogromni balon, napumpan realno ni iz čega zbog prividne slike boljeg života" (dr Jovan B. Dušanić)?

U svom nedavnom slavljeničkom govoru Emir Kusturica je nadahnuto kazivao koliko duboko ovakvo obzorje motiviše i naše filmske poslenike.

U trileru Darka Nikolića taj prisutni splet okolnosti, međutim, ne opterećuje radnju koja se fokusira na dosledno primenjenu žanrovsku teoremu (progon, "čovek u opasnosti"), kao kod dvojice velikana sa prezimenom Ford (Džon 1947. i Harison 1993, sa filmovima pod istim naslovom - "Begunac"). Za razliku od njih, u "Jedinom izlazu" radi se o ženi izuzetnih sposobnosti, koje i ona sama sa iznenađenjem otkriva i od progonjenog pretvara se u progonitelja.

Takva, vrlo inspirativna formula probudila je naročite performanse Anđelke Prpić, koju smo do sada gledali uglavnom u lakim televizijskim ulogama drugačije naravi. Ne samo što se ovaj slojeviti karakter razvija protiv očekivanja (dramaturška prednost još od Aristotela), nego se slično događa i kod pratećih likova u filmu (kao kod Danice Maksimović, koja sugestivno vodi svoju deonicu bogate i bahate estradne dive).

Staro je pravilo iz tehnike drame: da bi bio uverljiv, karakter mora da se razotkriva u razvoju, u dobroj motivaciji i veštini zapleta, da bi se na kraju ispostavio kao lik sasvim drugačiji od onog sa početka - što je ovde zaista slučaj). U domaćoj filmskoj praksi sve ovo je dosta retko. Nema sumnje da su Nikolić i njegov scenarist Marko Popović u ovoj igri postigli izvestan kvalitet.

Iako ostaje dosta pitanja, na koji će tražiti odgovore, gledalac je iznenađen efektnim raspletom drame, što je još jedna od osobina žanra. Funkcionalna fotografija (Miljan Milovanović) i naročito montaža, u kojoj vladaju pažljive elipse (Stevan Marić) takođe su kvaliteti ovog solidnog trilera, koji nas je vratio magiji filma.