MOJA PORODICA JE ŽRTVA JASENOVCA, A JA OLUJE: Pretužna životna priča scenariskinje "Dare iz Jasenovca"

Moj Oskar je dobijen onog dana kada smo uspešno završili snimanje filma, a drugi Oskar onog dana kada su Amerikanci zatražili i potpisali svetsku distribuciju ovog filma - kazala je za Radio Svetigoru scenariskinja filma „Dara iz Jasenovca“ Nataša Drakulić.

Podseća da je 5. februara počela američka distribucija ovog ostvarenja i da već dobija mnogo poruka iz raznih gradova gdje se održavaju projekcije filma.

- Upravo poruka koju sam dobila iz Čikaga me je rasplakala. Sestra moje prijateljice i njen prijatelj Amerikanac su odgledali projekciju i njihove reakcije su fascinantne. Osnovno je to što Amerikanci nisu ništa znali o našem stradanju jer su mislili da je holokaust vezan samo za stradanje Jevreja. Nisu ništa znali za NDH i prosto su nakon projekcije filma došli kući i pretraživali na internetu sve o stradanju Srba u toku Drugog svetskog rata. I to je za nas najvažnije da ga što više ljudi pogleda i sazna za naše stradanje - ističe Nataša Drakulić.

Ona navodi da je odgovornost za pisanje scenarija bila ogromna, pogotovo što su članovi njene porodice stradali u Jasenovcu i Jadovnu, tako da je tema koncentracionih logora njoj lično bolna:

- Uhvati vas neki strah i strepnja da, što god da napišete, neće biti dovoljno dobro. Godine istraživanja su tome prethodile. Ja sam se negde možda odlučila na taj korak kad sam upoznala preživele logoraše jer sam shvatila da to što su oni prošli u životu je ništa naspram moga straha. Kad sam videla kako glumci reaguju na tekst, kako doživljavaju te rečenice kao svoje i da cela ekipa stoji iza njega, meni je laknulo, a kad je film snimljen mojoj sreći nije bilo kraja i kada je pala zadnja klapa moje srce je bilo puno.

Scenariskinja Drakulić ističe da je u toku istraživanja i prikupljanja dokumentacije za film „Dara iz Jasenovca“ prošla sve muzeje i Udruženje logoraša je imalo veliki značaj. O samom filmu naglašava da je bilo teško pristupiti problematici stradanja u koncentracionom logoru Jasenovac iz ugla jednog deteta.

- Tokom rada na scenariju bilo je pokušaja da svo stradanje ispričamo hronološki, onda smo shvatili da bi ljudi izašli nakon 10 minuta projekcije filma jer ne bi bili u stanju da podnesu tu količinu bola i zato je odlučeno da vizura ovog filma bude iz očiju jednog deteta - ispričala je.

A evo šta kaže o glavnoj glumici.

- Da smo promašili sa Darom kao glavnom ulogom i sa drugom decom, ništa od ovoga ne bi valjalo. Imali smo Božiju pomoć da se pronađe Biljana Čekić, jedna prepametna i predivna devojčica kojoj sama tema Jasenovca nije bila nepoznata, jer joj je prabaka stradala u tom logoru i kroz porodične priče je bila upoznata sa njim. Ona je jedno divno, skromno dete i meni je bilo drago kad sam svu decu upoznala, i kada su ta deca došla na snimanje. Vodili smo računa da se lepo radi sa njima, tu su bili ljudi koji su se brinuli da im približe teške i surove scene kojih je bilo mnogo, ali su se svi ponašali kao profesionalci. Da nije bilo te lepe volje svakog deteta, mnogo toga ne bi smo mogli da izvedemo - naglašava Drakulić.

Ubrzo je pravo na projekciju filma „Dara iz Jasenovca“ otkupila američka produkcijska kuća „101 Studious“. Nataša Drakulić komentariše da od filma „Neretva“ nijedan domaći film nije imao ovakvu distribuciju.

- Ovo je velika čast i zahvaljujući njihovom naporu i želji mi smo kandidovani za Oskara. Oni stoje iza tog filma sa svojom ogromnom i ozbiljnom mašinerijom tako da će ovaj film biti plasiran mnogo šire i dalje nego što je bilo ko od nas mogao da zamisli.

Na kraju razgovora scenariskinja ovog ostvarenja kaže da želi da veruje da će ovaj film uticati na kulturu pamćenja srpskog naroda koja često nije na odgovarajućem nivou, a da je jedan od ciljeva „Dare iz Jasenovca“ već postignut.

- Moj Oskar je dobijen onog dana kada smo uspešno završili snimanje filma, a drugi Oskar je dobijen onog dana kada su Amerikanci zatražili i potpisali svetsku distribuciju ovog filma. Meni je najznačajnije to da će ljudi hteti da istražuju šta se to dešavalo sa stradanjem srpskog naroda i to je ono što je najdragocenije. Ja godinama zapravo prolazim tim Jasenovačkim putem, čak mnogo pre želje da nešto pišem o tome. Nekako uvek na tom putu zastanem, izađem iz automobila i uvek u toj nekoj nebeskoj tišini čujem sve te krike i jecaje jasenovačkih stradalnika i prosto osetim da svaka od tih žrtava zaslužuje da se Bogu molimo za njih i njihove duše - kaže Nataša.

(Espreso)