KARL UVE KNAUSGOR: Ton beline

Sneg je kiša koja je privremeno prestala da cirkuliše, koja je na nekoliko meseci uskladištena svuda naokolo, kao opozvana. Transformacija kiše u sneg je radikalna, pošto se odlike kapi toliko razlikuju u ta dva modusa, i mada mi je uzrok te transformacije dobro poznat, jer znam da je ona samo stvar temperature i da u njoj nema nikakve volje, ipak mi je teško da je razumem. Ne mogu da pojmim tu apsolutnost, to definitivno razgraničenje, da je nešto tečno s jedne strane granice a čvrsto s druge, i da se ta promena uvek odigrava u datim uslovima.

Drugim rečima, teško mi je da shvatim zakonitost. Ako dva automobila pođu jedan ka drugom i sudare se, svaki najmanji pokret koji usledi, od lomljenja farova do putanje plastične flaše koja s police iznad gepeka poleti između sedišta, zavisiće od brzine i ugla automobila - nijedan drugi ishod ne može se zamisliti niti je moguć.

Krhotina vetrobrana mora poleteti baš na tu stranu, karoserija se mora zdrobiti baš na takav način. Isto je s kišom kad temperatura padne i kapi se pretvore u sneg. Sneg čine šestougaoni kristali, i svi njihovi kraci su identični, pošto su nastali blizu jedan drugog, gde su uslovi bili isti, dok se sami kristali međusobno razlikuju, pošto su nastajali na različitim mestima, u uslovima koji variraju. Čak je i ta krajnja osetljivost na varijacije uslovljena zakonitostima. I kad pahulje ispune prostor nad tobom, u ogromnim količinama, kao belo treperenje spram sivog neba, i neke se otope na toploj koži tvog lica, dok se ostale nečujno slegnu na drveću i granama, vresu i travi oko tebe, ni to se ne može dogoditi na drugi način.

To preobilje minuciozne preciznosti, to bogatstvo jedinstvenih događaja ipak za posledicu ima ujednačenost, jer kad sneg pokrije krajolik, sve nestaje u belini. Svi različiti izrazi šume, poput korenova drveća koji se zmijoliko protežu po goloj steni i crvenkasto se sjaje kad su mokri, do svih žutih i smeđih iglica koje leže utabane u zemlji staze, i tako dalje ad infinitum, sa dolaskom zime sakupljaju se u jedan prost izraz, i sledećih meseci izražavaju samo to: belinu. Nalik na orkestar, moglo bi se pomisliti, u kojem svaki instrument počne da svira isti ton. Svako ko je odrastao sa snežnim zimama poznaje taj ton, koji će ponekad čuti čak i dok stoji u suncem obasjanoj bašti usred leta, kad ga iznebuha ispuni neshvatljiva čežnja, i pred očima mu se pojavi prazna šuma u kojoj vetar nosi velove sitnih pahulja među nepomičnim, tamnim stablima u sumraku.

(Iz knjige "U zimu", izdavač Booka, prevod Radoš Kosović)