BEZ RADIONICE NEMA NI MAGIJE NA POZORNICI: "Novosti" u slikarnici Narodnog pozorišta

Ova upečatljiva arhitektonska celina od čije je izgradnje minuo pun vek, tokom celog proteklog stoleća - nesmetano radi ne menjajući namenu, po čemu je prostor ove slikarnice svakako jedinstven u zemlji, Evropi, a verovatno i u svetu.

- Gradnja je trajala od 1920. do 1922. i od tada do danas ovu izuzetno uzbudljivu arhitektonsku celinu je kroz sve ratove i trvenja, uverena sam, sačuvao samo vredan rad naših slikara, vajara, stolara, tapetara i svih ostalih koji ovde vredno stvaraju, učestvujući u pozorišnoj magiji - priča upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić. - Upravnici slikarnice bili su čuveni slikari, pre svih veliki Jovan Bijelić, Milica Babić ovde je izrađivala skice kostima... Dotad su se kostimi i dekor izrađivali mahom u Beču, a kako je pozorište utemeljeno kao jedan od stubova kulture nove srpske države, sopstvena stvaralačka radionica predstavljala je nastavak puta moderne evropske Srbije. Zato je njen značaj veličanstven, jer predstavlja opredeljenje jedne države da se osloni na sopstvene stvaraoce, uključi svoje umetnike u proces.

Slikarnica je, s početka dvadesetih prošlog veka, izrasla na spoznaji da su rekviziti, dekor, kostim, kulise, svetlo - takođe, izvođači "par ekselans", od velikog značaja za stvaranje magije na sceni.

Danas, stotinu godina kasnije, dok pozorište predano i sa velikim poštovanjem čuva i održava zdanje koje posebnim čini svakodnevni rad stotinu vrednih umetnika, majstora i stvaralaca - značaj ovog mesta prepoznat je i od onih koji kulturnu politiku kreiraju i vode.

- Izuzetno se radujemo i počastvovani smo što su Vlada Srbije i Ministarstvo kulture i informisanja našu slikarnicu odabrali kao jedan od tri prostora, odnosno zdanja od izuzetne arhitektonske, istorijske i kulturne vrednosti, koji će biti renovirani - navodi Vujićeva. - Postoji knjižica scenografa Vladimira Marenića, a u pripremi je monografija povodom stogodišnjice rada slikarnice, i života ovog izuzetnog zdanja.

Sama zgrada je poseban raritet, kulturno dobro i dragulj naše arhitektonske baštine, po projektu arhitekte i slikara Leonida Brajlovskog izgrađena u bondruk tehnici, sa vidljivim kosturom od greda i ispunama od opeke - i jedno je od retkih očuvanih ovako građenih zdanja u svetu.

Osmišljeno je po uzoru na slikarnice velikih evropskih pozorišta, kao slobodni objekat sa dvorištem za nesmetani ulazak vozila i transport dekora. Danas, ta prostranost, sjajna lokacija na donjem Dorćolu kao izuzetno interesantnom delu grada, preporučuju "Radionicu" za alternativnu scenu Narodnog pozorišta - kako unutrašnjost zdanja, tako i dvorište.

- Kao treća scena nacionalnog teatra slikarnica ima duboki smisao, umetnici ovde mogu da isprobavaju i igraju dela iz žanrova koje ne mogu da igraju na prvoj ili drugoj sceni - smatra Vujićeva. - Do Drugog svetskog rata postojao je "manjež", scena ustupljena JDP, a od 1967. zemunska scena, današnji "Madlenianum". Jedna ovako izuzetna arhitektonska struktura, sa svim slojevima nataloženim tokom veka pozorišne istorije, preko je potrebna najvećem ansamblu u zemlji, sa više od tri stotine umetnika.

Narodno pozorište u budućnosti planira da se u ovom neobičnom prostoru prikazuju predstave i ostvaruju novi interesantni projekti.

- Uporedo sa negovanjem istorije i baštine, te onoga što su nam ostavile generacije velikih umetnika, naša kuća se razvija i u novim, modernim pravcima - kaže upravnica. - Program "Platforma" zamišljen je sa ciljem razvoja i edukacije publike Narodnog pozorišta ali i mladih stvaralaca, koji bi se upoznavali sa baštinom stvarajući ujedno nešto novo, uz korišćenje modernih tehnologija. Druga linija rasta i razvoja kojom krećemo odnosi se na radionice pozorišnih stvaralaca, poput Jana Fabra, koga očekujemo na proleće, a kojima se podiže nivo kvaliteta predstava. Programi su usmereni na omogućavanje "protoka sveže krvi" kroz pozorište, uključivanje mladih i upoznavanje publike sa repertoarom, žanrom, glumcima... Upravo u ovom prostoru, planiramo i jednočasovno čitanje srpskih bajki, nedeljom, kada bi ovde dolazile cele porodice da uživaju u interpretaciji Ivana Bosiljčića. Publika svih generacija tada bi se upoznavala i sa procesom izrade dekora i detalja koje vide na sceni, te bi se na taj način o radu slikarnice edukovale čitave porodice. Akademija bi trebalo da koristi ovo dvorište i scenu za studentske predstave, što bi takođe doprinelo upoznavanju i umrežavanju mladih umetnika i publike.

- Kao što u zgradi Narodnog pozorišta imamo sale za probe, tako ovde imamo pravi slikarski, vajarski atelje, stolarsku i druge majstorske radionice. Ovde se zatvara taj veliki krug Narodnog pozorišta, čiji smo svi ravnopravan i nemerljivo važan deo. Velika kuća poput Narodnog pozorišta može, i mora, mnogo toga da nauči svoju publiku, jedna od važnih uloga nacionalne teatarske kuće je i ona prosvetiteljska i moramo predano da radimo na tome, uz puno poštovanje tradicije i baštine ali i novih i modernih tehnologija i znanja.

BISER NAŠE BAŠTINE

- OVAKAV biser kulturne baštine svedoči o tome da smo pre jednog veka bili ozbiljan narod razvijene kulture, moramo to poštovati i zaštiti zdanje, negujući "stare" veštine, a istovremeno učeći da stvaramo i uz korišćenje modernih tehnologija. Pored slikara i vajara, kašireri, stolari, gvožđari, tapetari i drugi vredno stvaraju ovde svakoga dana i beskrajno sam ponosna i zahvalna svakome od njih, bez čijih vrednih ruku ne bi bilo dobre predstave.