UMETNOST JE MOJA VODILJA: Lea Sekulić o glumačkom putu od rodne Rijeke, preko Banjaluke i Londona, do mastera u Talinu i serije "Kosti"

O junakinji koju je tumačila, glumica je rekla da je Kristina dobroćudna, ima visoke moralne vrednosti, ide u crkvu i tek kreće u život.

- Na veoma nelagodan način se suočava sa svetom u kojem živi, koji je korumpiran, patrijarhalan i pun nepravde. Odlučila je da se okrene budućnosti i konačno sredi život, a od mladog biznismena dobila je ne samo nepristojnu ponudu, već i pretrpela nasilje. Ali, u seriji "Kosti" svi su borci, pa tako i Kristina - tražiće prostor između dobra i zla.

Za umetnički prostor borila se i talentovana Lea Sekulić, koja je rođena u Rijeci, a diplomirala glumu na Akademiji umetnosti u Banjaluci, u klasi Elene Trepetove. Lea od sredine prošle godine živi u Estoniji, gde pohađa master studije modernog teatra i performansa.

* Kakva sećanja i emocije vas vežu za rodni grad na primorju u kom ste proveli detinjstvo i školske dane?

- Rijeka je i dalje moja "baza", jer se tamo nalazi moja porodica. No, od kada sam krenula da biram svoj put, mnogo putujem i u Rijeku se samo s vremena na vreme vraćam. Imam neobičan odnos s tim gradom. Kao da tamo istovremeno ne pripadam i pripadam. Iako moji koreni dosežu i do Srbije, Slovenije i Austrije, nisam napuštala Rijeku sve dok nisam otišla da studiram.

* Šta vas je odvelo u Banjaluku, u koju do Akademije niste kročili?

- Mislim da se radi o intituciji. Nisam mnogo promišljala pre nego što sam se prijavila na audiciju. Ali od kada sam došla u Banjaluku, dešavalo mi se samo lepo, poput upisa na Akademiju kojim je počelo novo poglavlje mog života. Najdraže uspomene vežu me za taj grad, te mu se vraćam kada god uhvatim priliku. Pre Akademije nisam znala gotovo ništa o glumi, pa ni da li je bitno ko prima klasu. Sada sam zahvalna što mi je mentor bila Elena Trepetova. Ona je izvandredna profesorka glume jer ima rusku disciplinu i predanost profesiji, kao i iskustvo, koje je prenela i na većinu studenata.

* Šta ste o svetu glume otkrili na Akademiji?

- Gluma je savršena za razbijanje ega. To je prvo s čime sam se morala suočiti. Tokom studiranja smo gostovali na dosta festivala širom BiH i Srbije, što mi je dalo priliku da "otkrijem" ostatak Balkana. Mnogo smo radili, ali smo se mnogo i zabavljali. Volela bih da mogu opet tako. U profesionalnom smislu, nisam se ustručavala da tražim savet i dodatne časove sa profesorima koji mi nisu predavali. Za diplomski projekat napravila sam autorski rad u formi fizičkog teatra, u kojem je sve, od scenografije do koreografije i režije, bilo mojih ruku delo. On me je inspirisao da nastavim da istražujem drugačije pristupe scenskoj umetnosti, kao i moj autorski uticaj.

* Pokrenuli ste kampanju za prikupljanje sredstava preko sajta Gofundme kako biste upisali master studije. Objasnite o čemu je reč i kako ste preko Londona došli do Talina?

- Nije mi bila direktna želja da upišem master, ali sam definitivno htela da proširim znanje. Tako sam saznala za novi, internacionalni master program koji uključuje radionice sa poznatim umetnicima iz branše. Audicije su se održavale u Seulu, Talinu, Njujorku i Londonu. Otišla sam u Veliku Britaniju i uspela. Međutim, studije zahtevaju samofinansiranje i bile su preskupe za moje prilike. Trebalo je da za veoma kratko vreme sakupim mnogo novca. Zato sam, osim što sam radila sve što sam stigla, otvorila Gofundme kampanju. Pomogli su mi i Banjalučani i mnogi drugi. Takođe, ceo honorar od "Kostiju" otišao je za plaćanje školarine. Uz mnogo truda i snalaženja, uspela sam da upišem master.

* Zašto ste izabrali baš taj program? Po čemu se master studije u Estoniji razlikuju od ovdašnjih?

- Radimo vrlo intenzivno, kako sa gostujućim umetnicima, kao što su Olivije de Sagazan, Mart Kangro i istaknuti članovi Tancteatra Pine Bauš iz Vupertala, pozorišne trupe "Trublejn/Jan Fabr" iz Antverpena, umetničkog kolektiva Rimini protokol iz Berlina, pozorišne kompanije "Komplisite" iz Londona, tako i na solo projektima. Ovde su andergraund i moderna umetnost dobro prihvaćene, a školski sistem je lepo organizovan. Studenti imaju odlične uslove za rad, akademija je moderna i u skladu sa poslednjim tehnološkim dostignućima. Imaju i podršku vlasti za umetničke projekte. Malo su me razmazili, moram priznati. U Estoniji sam videla kako je to kada umetnici zaista imaju priliku i ponuđene resurse za rad, što kod nas često nije slučaj.

* Koje utiske su na vas ostavili Estonci i ta nama ne previše poznata zemlja?

- Nikad nisam ni pomislila da bih mogla da živim u Talinu. Slično kao sa Banjalukom, kao da ne biram grad u kojem ću biti, već on nekako izabere mene. Imam izuzetno pozitivane utiske. Ovo je mala, zelena, funkcionalna zemlja. Ljudi odišu smirenošću i vrlo su prijatni. Estonci nisu religiozni i generalno više vole da poštuju svoje narodne običaje koji potiču iz paganizma, što mi je godilo. Takođe, trude se da što više žive u skladu s prirodom. Bila sam prisutna na nekoliko rituala, koji uvek uključuju saunu, gde se ljudi okupljaju oko vatre, plešu i pevaju.

* Ipak planirate da na leto, kad završite studije, prvo odete u Banjaluku?

- Tamo je mnogo mojih prijatelja i kolega koji se bave i drugim umetnostima, a uvek je lepo razmenjivati ideje. Tek kada sam otišla u Estoniju, shvatila sam umetnički potencijal koji Balkan nosi. Imamo uistinu posebnu kulturu i još posebniji narod. Ideja i ljudi koji hoće da rade uvek ima, a vlasti bi trebalo da ulažu u resurse i prilike za kreativce. Bez kulture nacija ne postoji.

* Glumili ste dosad, u dva dela, "banjalučke trilogije", u serijama "Meso" i "Kosti". Šta vas je najviše fasciniralo u ostvarenjima koja potpisuje tandem Pejaković-Hajduković?

- Najviše poetičan jezik koji je ekipa zajedno razvila. Teme su mračne, odnosno vrlo realne, ali jezik je profinjen i precizan. Počevši od zaista sjajnog scenarija Nikole Pejakovića, režiserskog "toka" Saše Hajdukovića, do kolora, kostima, muzike... Nadam se da će isti sastav raditi i na "Koži", poslednjem delu trilogije.

* Kako ste doživeli lik Kristine Govoruše? Da li je uspela da pronađe traženi prostor između dobra i zla?

- Ništa nije crno ili belo, pogotovo ne ljudi. Svi pokušavamo da budemo dobri koliko možemo i zli koliko moramo. Uloga Kristine mi je legla i dobro sam se snašla u njoj, u čemu mi je pomoglo savladavanje banjalučkog akcenta i život u Banjaluci. Volim kada likove mogu da povežem sa određenim gradom, što je bitno u stvaranju karaktera. Srećna sam i zahvalna i na odnosu koji sam, skoro momentalno, pronašla s Jovom Maksićem. Izgradili smo divan odnos, družili se u Banja Luci, mnogo pričali. Zavolela sam ga kao brata.

* U čemu pronalazite radost u ovim danima i u nepredvidivim vremenima?

- Uvek se obradujem praznicima jer se malo opustim. Najčešće uživam u muzici, sviranju, pevanju i pisanju. Radost je unutrašnja konstanta koju stvaramo tako što na nju obraćamo pažnju. Zato osluškujte muziku, prirodu, svoje disanje, prijatelje i, pre svega, sebe. Volim umetnost i njoj sam predana. Toga se držim i to mi je vodilja. Svima nama želim da budemo ljudi jedni prema drugima.

MEDEJA, MIT O STRASTI I OKRUTNOSTI

NA naše pitanje koji glumci su joj uzor, odnosno sa kojim umetničkim likom može emotivno da se identifikuje, Lea kaže da nikada nije imala određene uzore.

- Mislim da je gluma individualna. Postoji mnogo glumica i glumaca čijim se kvalitetama divim. Neki glume i u "Kostima". A da se emotivno identifikujem? Uh, ima ih mnogo, i dosta su razlitičiti. Ako moram da izdvojim jedan klasičan lik, mislim da bi to bila Medeja. Ona je snažna, inteligentna žena koja se odrekla doma i zbog ljubavi postala stranac. Mit o njoj sadrži strast i okrutnost. Volim da istražujem gde počinje jedna, a završava se druga krajnost, kao i gde se one spajaju u jednu celinu, kao i u slučaju dobra i zla.