INTERVJU Tanja Bošković: Živeti slobodu sa svim posledicama

Riđokosa lepotica, koja i u sedmoj deceniji igra sa istom lakoćom i umetničkom ubedljivošću, kao prava dama nosi godine i u njima uživa. Ushićenost životom, znatiželja i pronalaženje lepote u svakom detalju za Tanju su prirodno stanje. Čim se pojavila na umetničkoj sceni, dobili smo divu. Ona kaže da je to nevažno i da nema veze sa njenim životom, koji je jednostavan.

- Srećna sam zato što volim i zato što umem da podelim bliskost. To je moj dar od Boga. Vrlo sam dodirljiva. Možete da me ubijete pogledom, ružnom rečju ili nedostatkom sapatništva. Ali, isto tako, umem da se otresem i da odem tamo gde je sto za mene pun. Vera vas nauči da ne plačete za praznim stolom, jer u njoj čovek može da se nahrani - kaže Tanja Bošković za "TV novosti".

Putem umetnosti krenula je osvajajući slobodu od četvrte godine u Aranđelovcu, da bi se sa sedamnaest odvažila da osvoji glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u rodnom Beogradu. Još 1974. godine osvojila je televiziju ulogama u filmu "Slobodan prevod Mizantropa" i seriji "Divlje godine", kao i bioskope rolom u "Košavi". Tokom proteklih pola veka ređale su se uloge na velikom i malom platnu, kao i u pozorištu. Tanja pojavom pleni gde god da se pojavi, a u to će se uveriti i gledaoci RTS već od 13. februara (20.00), kada stiže serija "Kaljave gume", čiji junaci su mahom šezdesetogodišnjaci.

- Raduje me ono što dolazi, mnogo više nego ono što je bilo. Što je bilo ne može da se promeni, a ono što dolazi može da bude uzbudljivo. Ako budem i dalje držala otvorene oči i srce, radost će biti sve veća - ističe naša sagovornica.

* Junaci "Kaljavih guma" su mahom "stara garda". Zašto je važno da se publika upozna sa njihovim iskustvom i pričama?

- Teror mladosti koji se sprovodi nad svima nama, naročito od polovine 20. veka, žalostan je, kao i medijsko ignorisanje ljudi u mojim godinama, dakle najboljim. Dešava se da ljudi misle da više nisu dovoljno dobri za život jer nemaju priliku da vide sadržaj koji ih interesuje. Mi nismo sve stariji i stariji, već smo u ovom uzrastu sebi sve noviji i noviji. Otvaraju nam se novi predeli naših života i na drugi način ih doživljavamo. Fizičke moći nam opadaju, ali kreativne ne stare. Generacije u pedesetim godinama, i starije, zaslužile su seriju u kojoj će moći da vide da se život ne završava ni u šezdesetoj ni u sedamdesetoj. Čak i kada odlazimo sa ovog sveta, imamo pravo na dostojanstvo, interesovanja i prevazilaženje fizičke nemoći. "Kaljave gume" su duhovite, a pisali su ih ljudi koji očigledno imaju drugačiji ugao gledanja na život i starost.

* Šta interesuje vašu junakinju? Ona je dugogodišnja drugarica glavne junakinje Vesne, koju igra vaša koleginica sa klase Gorica Popović?

- Bila sam, čini mi se, zadužena upravo za duhovito i smešno u seriji. Osim što je supruga i drugarica, moja junakinja je i tipična stara Beograđanka. Malo je alapača, malo je površna, malo je nedovršena, ali voli. Na snimanju je atmosfera bila divna, potpuno ateljeovska. Većina nas je u Ateljeu 212 provela dugi niz godina, a sa nekima sam zajedno i studirala. Veoma sam srećna što je Gorica Popović dobila ovakvu priliku. Dugo nije pisano za Goricu i njen dar. Ona je žena velike snage i izašla je na kraj sa 78 napornih dana snimanja. Reditelj Miodrag Ćertić je obuhvatio važan deo Goričinog dara i ličnosti, te omogućio gledaocima da uživaju.

* Kako je izgledalo kada vam se pridružio inostrani glumac Kris Malki?

- On je vrlo prijatan, ljubazan čovek i dosta dobro se uklopio. Shvatio je da smo ga dočekali otvorenih ruku i srca. Sećam se da je bio ushićen jer sam mu na prvi dan snimanja kao poklon odnela teglu džema od kajsija, koji sam napravila nekoliko dana ranije. Pevao nam je uz gitaru pesme koje je sam napisao. To je od ljubavi, što se među glumcima dešava, ali ne uvek. Retke su prilike da igrate sa nekim čiji način glume je drugačiji. Glumci su porodica, nema nas mnogo na svetu i imamo iste probleme od Novog Zelanda do ovde. Prijatno je kada dođete u druge navike i sistem rada, a osećate se kao da ste kod kuće. Volela bih da uvek budem u Krisovoj poziciji. Sanjam o tome da odem negde gde ne govorim jezik i gde ću zapravo videti koliko se prostirem kao čovek. Živela sam u Njujorku, ali mislim na odlazak u Zulu pleme, gde se nećemo međusobno razumeti. Onda vidite kako delujete i kako na vas utiče čista ljudska energija.

* A zašto vas ne privlači "Velika jabuka", koja nikad ne spava?

- Nije to za mene. Prevelika je gužva i buka za moj ukus. Sklonija sam tišini. Naravno, povremeno želim da odem u pozorište ili na izložbu.

* Kakav je život u umetnosti?

- Sve mi je uzbudljivo, što ne znači da sam snizila kriterijume, već da sam uzbuđena zbog svakog novog dana. Sada sam u dobu kada nove naslove ne čitam tako pasionirano kao ranije. Postoje knjige koje nasumično izaberem ili mi ćerka, u čiji ukus verujem, preporuči nešto što bi moglo da me interesuje. Ali veoma često se vraćam onome što mi je nekada pričinjavalo zadovoljstvo. Nedavno sam slušala predavanje Vladete Jerotića o Dostojevskom, piscu kojeg nisam na isti način razumela u četrdesetoj. Važno je, kada je literatura u pitanju, da se čovek povremeno vrati nečemu što je već čitao. Otvoriće mu se novi svet i drugi doživljaj. Postoje romani koje morate još jednom pročitati posle 65. godine da biste mogli da pojmite šta vam je rečeno.

* Da li biste sada možda drugačije nešto odigrali nego ranije?

- Sasvim sigurno. Imam sreću da predstavu "Suze su O.K." igram 22 godine. Šta se sve promenilo za to vreme, ne mogu ni iskazati. Predložak sam u početku doživljavala drugačije, a i životno iskustvo mi je bilo manje. Sada u "Suzama" igram nešto potpuno drugo i to se ne da uporediti. Normalno je da to što sazrevamo ulazi u naše kreativne činove. Sve što pročitam, svaka izložba koju sam videla i svaki doživljaj, uključujući i sunčan dan, postaje moje, ostavlja trag unutra i izlazi negde u glumi. Ali nemam kontrolu nad tim i ne želim da je imam. Mnogo više me zabavlja avantura u meni. Čovek može da dođe do prostora koji su potpuno prazni. Čak više nemam strah od toga. Naletim na crnu rupu unutar sebe, ali neustrašivost ide sa iskustvom i verom u Boga.

* Delujete kao jednostavna osoba, ali izdvajaju vas gest, govor, stil... Da li ste takvi i privatno?

- Ne postoje dva ista čoveka na svetu. Gospod mi je dao da budem takva kakva sam. Mogu da se trudim glumačkim poslom da sagledam drugost, da razumem i osećam kao drugi, ali ne mogu da lažem da sam nešto što nisam. Nemam razloga da bilo kome šta objašnjavam. Znam ko sam, upoznala sam sebe toliko da ne moram više toliko da se stidim.

* Čega bi se Tanja Bošković stidela?

- Ima mnogo toga što je za stid. Nisu izbori uvek dobri. Moji promašaji su mnogo javniji nego što bih volela. Doduše, isto je i sa mojim dostignućima. Volela bih da se sklonim, da se malo odvojim od čaršija. Dosadno je, pogotovo što su uglavnom klišei i predrasude u pitanju, a to me uznemirava. Volim sopstvenu slobodu i živim je sa svim posledicama. Veoma je komplikovano biti glumac. Komplikovanije od toga je biti glumica.

* Ženskih likova uvek nedostaje, a vi ste odigrali brojne. Koji vam je naročito drag?

- Dramska literatura uglavnom je pisana za muškarce, između ostalog i zato što do 19. veka niste imali glumice. Ali zato sada postoje predstave sa "sveženskom" podelom. Neću zaboraviti kada je u Tivtu napravljena predstava "Penelopijade", po tekstu Margaret Atvud, u režiji Dragane Varagić. Ona je, kao repliku iz 21. veka na ep o Penelopi i Odiseju, odredila da sve uloge, kontra od antičkog teatra, igraju samo žene. Bila je to jedna od najuzbudljivijih predstava u kojima sam učestvovala. Kao da smo istraživale fenomen zašto žene nisu smele da budu u teatru. Uskoro ćemo Irfan Mensur i ja napraviti predstavu o razvoju pozorišta na ovim prostorima u poslednjih 400 godina. Igraćemo ljude koji su stari četiri veka i to je vrlo zanimljivo. Žene su u gorštačkim narodima često sklanjane, ali uvek bude neka koja će probiti barijere, makar platila sopstvenom džigericom ili životom.

PLEMENITOST JE SVE

* DUGOGODIŠNjI ste član žirija lista "Novosti" u akciji "Najplemenitiji podvig godine".

- Divim se svakome ko iskorači iz sopstvenog života zarad drugog. Ovaj vek je doveo dotle da ljudi zaboravljaju na drugoga. Toliko žive u pojedinačnosti da ne čine ništa sem što ugađaju sopstvenim nagonima. Plemenitost je sve. Veoma sam zahvalna što sam dobila priliku da čitam i gledam šta sve čovek uradi za nepoznatog sapatnika. Svi smo pozvani da budemo braća, da se volimo, da služimo jedni drugima, a ne da procenjujemo kome ćemo da pomognemo. Ako si čovek, prorade instinkti da zaštitiš onog ko je u nevolji i da uložiš sve kako bi nekome bilo bolje. Trudim se, ali ne umem to uvek dovoljno dobro. Kad nije dovoljno, može da mi bude samo žao što ne umem da dam više.