UOČI GODIŠNJICE SMRTI: Objavljena knjiga o Nebojši Glogovcu - delovi života glumca koje niste znali

Samo je bilo pitanje koliko će visoko da ide, smatra Nataša Ninković, njegova zemljakinja iz Trebinja i drugarica sa klase na Fakultetu dramskih umetnosti (u kojoj su bili i Sergej Trifunović, Vojin Ćetković, Nela Mihajlović, Boris Pingović...), a sa kojom je podelio i antologijske kadrove u filmu "Klopka", Srdana Golubovića.

Da je dosegao sam vrh umetničkog Olimpa, potvrđuje i knjiga "Glogi" Aleksandra Đuričića, koju je kuća "Vukotić medija", objavila uoči trogodišnjice njegove smrti. Ova neugasla zvezda sa naše planete vinula se u večnost 9. februara 2018. godine.

U kaleidoskopu sećanja na čoveka koji je bio toliko voljen da su ga znani i neznani zvali po nadimku iz naslova ovog dela (a imao ih je još - Lobanja, Šone, Šonsi, Pančevac), prepliću se duboki utisci najuglednijih reditelja, ali i partnera sa scene, filma i televizije, o njegovom neponovljivom daru, anegdote iz pozorišnog bifea, sa snimanja, turneja, iz omiljenog kafića ("Krojača" na Dorćolu).

Čitalac Nebojšu otkriva i kao sina sveštenika Milovana Glogovca, zalazi u dečačke snove (želeo je da postane saobraćajni milicioner), seli se sa njim iz Trebinja u Pančevo. Ova romansirana biografija otkriva i kako je sazrevao kao umetnik i čovek, kako je stopirao iz Pančeva do Beograda da stigne na časove glume... Knjiga "Glogi" je i trag o tome kako se nije štedeo ni u poslu, ni u prijateljstvu, ni i u ljubavi (u brakovima sa Minom i Milicom dobio je sinove Gavrila i Miloša i ćerku Sunčicu).

Koliko je kao glumac bio istinit, autentičan, strastven, prisetio se Nikola Đuričko:

- U filmu "Hadersfild", u sceni u duševnj bolnici, gde čuči sa ostalim pacijentima, da ga kamera u jednom momentu ne snima krupno, ne biste znali da je to glumac. Potpuno se poistovećivao sa likom.

U Đuričkovim sećanjima ostala je jaka scena kako cela podela predstave "Šine" JDP doslovno peva do zore, a ispričao je i da je Nebojša, kada su išli u Sopot, od nekog svog Hercegovca kupio jagnjetinu sa roštilja, pozajmivši pare iako je u tom trenutnu bio zvezda sa tri filma na festivalu. Potom su je u slast pojeli na haubi automobila.

- Bio je razbarušen, duhovit čovek čija su se raspoloženja kretala od teškog namćorluka do bezgraničnog šarma i duhovitosti. Sa partnerima je delio dušu, bez mnogo reči i objašnjenja - smatra Goran Šušljik, koji je sa njim učestvovao u "Hadersfildu", kao pozorišnom maratonu koji je trajao 11 godina.

Igrajući sa njim Ivan, Jevtović nikada nije imao osećaj ležernosti, više je to bilo kao da je "sam pored nekog predatora", a i od partnera je on zahtevao sve. Jevtović tvrdi da je ta visoko podignuta profesionalna letvica bila stalno prisutna i na snimanju "Nebeske udice", u kojoj Nebojša izgovara danas legendarnu repliku: "Je l' znaš kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže i pobediš."

U knjizi se može pročitati i kako je objasnio zašto je odbio ulogu u filmu Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda":

"... Postaje više dosadan taj plasman Srba u filmovima koji služi formiranju javnog mnjenja o nama kao lošim momcima. Kao da ovde niko ništa dobro nije učinio i kao da su loše u ratovima činili jedino Srbi. To vređa inteligenciju."

Navodi Đuričić i sećanje glumca i reditelja Radoša Bajića, dok je pripremao snimanje filma "Za kralja i otadžbinu":

- Došao je kod mene i onako me značajno pitao: "Znaš li ko će da igra Dražu?" Kažem da ne znam, a on kroz poluosmeh izgovori: "Ja".

Ipak, kasnije, nije bio zadovoljan tom ulogom, koju je smatrao dugom prema precima.

On je rano postao institucija, iznosi u monografiji Rade Šerbedžija, u čijem pozorištu na Brionima je Glogovac zablistao u Krležinoj drami "Pijana novembarska noć 1918":

- I sve je uzimao i proživljavao sa mnogo strasti, kao da mu je to poslednji put.
Jedna od poslednjih Nebojšinih filmskih bravura bila je u filmu Ante Tomića i Rajka Grlića, "Ustav Republike Hrvatske", a reditelj je u knjizi "Glogi", opisao probno snimanje:

- Obukli smo ga u ženske haljine, našminkali, stavili mu periku i obuli visoke pete.

Bilo mu je teško, ali se nije predavao. Nebojšin pristup ulozi u odnosu na ostale glumce bio je drugačiji, jer nijednog trenutka nije pokušao da igra homseksualca, ili, što bi bilo još gore, neku drag queen. Na tom kastingu on je Kralja, i to nakon našeg vrlo kratkog razgovora, pokušao da igra kao zatvorenog čoveka koji krije neku tajnu. Imao je mir spolja i nemir iznutra. Bio je Glogovac!

Uloga koja ga je mimoišla u mladosti, u dobu kada se glumci na njoj "bruse", sustigla ga je pred sam kraj: igrao je "Hamleta" u 47. godini, u režiji Aleksandra Popovskog.

- I bio je vrhunski Hamlet - izričit je Popovski. - Žao mi je samo što su neki ljudi počeli posebno da ga hvale tek onda kad on nije mogao da čuje i kada mu to nije mnogo značilo. Ali to tako ide. Jednom je rekao da njegov Hamlet živi u maloj smrti između udisaja i izdisaja.

Da su ga, uz izrazit glumački dar, krasile i mnoge druge vredne karakteristike, svedoči rediteljka Vida Ognjenović, koja ga opisuje kao duhovitog, nezlobivog, obaveštenog, osobu sa dubokim osećanjem za prijateljstvo i kolegijalnost:

- Pričali smo o književnosti, on je mnogo čitao o pesniku Dušanu Vukajloviću, njegovom Trebinjcu, čiju je poeziju često govorio na književnim večerima i dosta njegovih pesama znao je napamet.

Imao je i sopstvenih pokušaja, a njegova drugarica sa klase Nela Mihailović te njegove pesme, ne navodeći ime autora, govorila je po književnim večerima, pa čak i na Radio Beogradu. Posle smrti, druga supruga Milica, pronašla je svesku sa crtežima i stihovima, u kojoj je i pesma "Tužno pozorište", koja počinje sa: "Imam tužno pozorište/oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem./Sa zidova još cure nečije suze./Između crno belog i kolora./ Jedan reflektor./Jedan glumac..."