KAD POBEDE LOŠE I TRALJAVO NAPISANE KNJIGE: Vladimir Kecmanović o Ninovom priznanju Basari i poređenjem sa drugim književnim nagradama

Oglasio i glavni urednik ovog nedeljnika, Milan Ćulibrk, koji je pokušao da napravi paralele sa dodelom još nekih odličja u književnosti. Povodom njegovog uvodnika odreagovao je Vladimir Kecmanović.

Njegov autorski tekst objavljujemo u celosti.

"U čuvenoj „Top listi nadrealista“ bejaše lik koji se zvao Ogulin Oglo Ćulibrk. Delimično zbog te asocijacije, aktuelni glodur korporativnog NIN-a mi je mnogo simpatičniji od njegovih zamenika, urednika kulture i ostalih „eksperata“. Drugi razlog je što se čovek bavi ekonomijom, pa računam kako u vragolije vezane za pripadajuću mu nagradu nije preterano involviran. Treći je što, barem vizuelno, deluje kao dobroćudan tip.

U svom najnovijem uvodniku, međutim, Ogulinov prezimenjak je, kanda, odlučio da se u ono u šta se ne razume involvira i da se potrudi da ne bude simpatičniji od prilično antipatičnog okruženja u kom se našao.

A pošto književnost ne kapira, očekivano se dohvatio ekonomije i vlasničke strukture firmi koje dodeljuju neke druge književne nagrade.

Međutim, nije očekivano ili barem ne bi trebalo da bude očekivano što je posmatrajući stvar iz svog ugla – opet omanuo.

Pisce, naime, ne zanima ko je vlasnik “Vitala” i “Večernjih novosti” sve dok se u žirije nagrada koje te firme dodeljuju ne postavljaju politički komesari – književni dieltanti. Što se Nagrade “Meša Selimović” tiče, novi vlasnik “Novosti” je pametno zadržao Veliki žiri, pa tu do promena nije došlo. O većini žirija “Vitalove nagrade”, istina je, ne može da se kaže mnogo toga dobrog, ali stvar ni približno nije otišla tako daleko da bi mogla da se meri sa novoninovskim voluntarizmom. Da ne govorimo o tome kako NIinova nagrada, s tim bi glodur morao da se složi, vuče simbolički kapital koji Vitalova ne vuče, pa novi, strani vlasnik NIN-a na tom polju ima priliku da mnogo više upropasti i tu priliku, ne baveći se nepodopštinama svojih lokalnih nameštenika, udarnički koristi.

Ali, ako je već odlučio da se meri sa pomenutim nagradama, glodur ima osnova za umereni optimizam. Naš bojkot i nema cilj da njegovu nagradu uništi, nego, naprotiv, da je, iz sentimentalnih razloga, podigne na nivo – ako ne Nagrade “Meša Selimović”, koji je, imajući u vidu okolnosti, nedostižan – ono barem na nivo Vitalove, gde će joj, dok redakcija shvati kako mora da se urazumi i spreči očigledno ideološko silovanje umetnosti, otprilike i biti mesto.

E da, što se tiče poređenja sa Mančester sitijem – opet te nesrećne sportske paralele – pravila u fudbalu su mnogo jasnija nego u književnosti, pa gazdi šeiku Mensuru bin Zajedu na pamet ne pada da iz tima izbaci najbolje igrače, zato što, na primer, nisu njegove vere, a ubaci tipove sa dve leve noge zato što redovno klanjaju. Zbog toga navijači tog kluba nemaju razloga da ga menjaju. Pošto su književne stvari manje opipljive, tu je potrebno više od jedne sezone da čitaoci provale kako glodurovu nagradu dobijaju loše i traljavo napisane knjige, zato što merilo nije dobra književnost, nego pokloništvo veri koja je po volji ajatolahu Teofilu i srodnim mu bogoljubima.

Toliko o „vlasničkim strukturama“.

Meni lično gosn. Čulibrk zamera što sam rekao da mi, koji u njegovom cirkusu ne učestvujemo, nismo teletabisi, pa da se takmičimo ko će pre da udovolji pseudotitoističkim, „bhscg“ zadatim temama drvenih kritičara, radijskih filozofa i ostalih književnih amatera a ideoloških levičara na kapitalističke baterije koje je u žiriju okupio.

Optužuje me novopečeni retoričar kako hoću da kažem da su oni pisci koji su se na konkurs lažnog SKOJA-a prijavili – svi odreda teletabisi.

Ne, neću to da kažem. Hoću da kažem kako su kriterijumi žirija za čiji je izbor barem formalno odgovoran, krituerijumi koji od pisaca zahtevaju da se kao teletabisi ponašaju.

A da li oni koji takve kriterijume prihvataju teletabisi jesu ili nisu, to je pitanje za njih, pa glodur može da ih propita ako ga zanima.

No evo, pošto sam dobro raspoložen, a i zato što ona asocijacija na simpatičnog Oglu i dalje stoji, ponudiću mu odgovor koji je, nažalost, tačan.

Neki od njegovih kandidata zaista i jesu teletabisi. Neki, tu se slažemo, teletabisi nisu, ali su odlučili da debilnim kriterijumima – iz različitih razloga, među kojima su dominantni želja za inače varljivom, a u konkretnom slučaju i sve diskutabilnijom slavom i kintom koju donosi glodurova nagrada, uključujući sve slabije tiraže koje ona obezbeđuje iliti ne obezbeđuje – ipak izađu u susret.

Eto – glodur je u svom uvodniku zahtevao da se o svojoj izjavi javno izjasnim. A meni, budući da sam samo glodur kulturnoumetničkog programa, pa makar bio u pitanju javni servis, a ne celine jednog nekada uglednog medija, pa makar mu ugled iščezao – posebno pošto je zapretio šta će da se dogodi ako on razveže jezik, zbog čega sam se smrzao i, evo, nikako da se odledim – nema druge nego da poslušam.

Od glodura NIN-a, opet, očekujem da bude korektan i ovaj odgovor, u sledećem broju, na pristojan način objavi.

Zamolio bih ga i da, iako na to po zakonu ima pravo, moj naslov ne menja."