SVAKOVRSNI KRPEŽ: Nas koji se ne slažemo da je autor "Proklete avlije" pisao na nekakvom SHBCG, "Ninov" ponavljač će nazvati nacionalistima

Naime, svojim kolumnama, Basara uvodi potencijalne čitaoce u vlastiti mali perverzni svet u kom, čim se tako izražava, uživa svim čulima. Autor bi da putem dnevnih tekstuljaka pripiše onima koje napada sopstvene, pre svega, analne fiksacije. O kojima svedoči i njegov novi roman, bar sudeći po zloglasnoj epizodi o Desanki Maksimović.

Avaj, Basara sem analnih opsesija otkriva i još štošta, na primer razloge da za pomenutu knjigu dobije drugu "Ninovu nagradu": "Stvar je jasna ko dan. Bas je - da se Vlasi ne bi dosetili - dan pre proglašenja oplajpičio 'Ninove' bojkotaše, skrenuo pažnju javnosti, pa su članovi žirija iskoristili gužvu i uzvratili mu nagradom." Ovo što je rekao u svojoj prvoj kolumni o bojkotašima - a nipošto nismo "Ninovi" kako nas on, njegov, naziva - zvuči mnogo manje ironično no logično: iako smo bili znatno aktivniji oko prošlogodišnje odluke žirija, ni u jednoj od svojih tadašnjih kolumni o tome nije ni pisnuo, a od dana pre ovogodišnje, u nekoliko članaka napao je "bojkot efendije". U prvoj od tih teksturina, osim razloga da bude nagrađen, još jednu bitnu je stvar otkrio rekavši da je "Prokleta avlija" "najbolji komad proze (kakav stil!, op. M. I.) napisan na SHBCG(...)." Pokojni bi se nobelovac i nikad ninovac baš složio da je pisao na tom jeziku. U kojem Basara srpskom, hrvatskom i bosanskom udeljuje po slovo, a crnogorskom - SHBCG - dva (po jedno Milu i Bebi?).

Tako je svojim kolumnama razotkrio da se "Ninova" nagrada dodeljuje (i tek će) romanu a) pisanom na SHBCG, i b) po načelu trange-frange. O prethodnom dobitniku, u tom kontekstu, ako neko želi može da čita u https://headliner.rs/2020/02/16/vodic-za-bojkot-ninove-nagrade-igor-marojevic-bucan-spin-i-ignorisanje-sustine/, pod 3-5. Sadašnji je pak laureat ovenčan za b1: za svojevrsni feljton kolumni kojim će združiti "Kurir" i "Nin" ne bi li bučno rehabilitovao potonju nagradu, i za b2: kako je Basara i implicirao, za ulogu "Ninovog" pitbula napujdanog na bojkotaše. Jasno je zašto: dvojici članova žirija dok javno govore o nama višestruko skače gestikulacija, treći aludirajući na bojkotaše ypada u neki vid manične depresije a poslednji o nama ćuti, što mu je doduše kao dokazanom cenzoru najpametnije.

Nas koji se ne slažemo s nonsensom da je autor "Proklete avlije" pisao na nekakvom SHBCG - sračunatim da Andrića preda hrvatskoj ili bosanskoj kulturi - Ninov ponavljač će nazvati nacionalistima, premda je sred krvavih devedesetih bio istaknuti član DSS, a kasnije avanzovao u radikalskog domazeta, te iako u svojim kolumnama koristi kovanice poput "Srpčad Muhamedove vere" ili pod vidom poslovice, kao u jednom od gornjih citata, redovno i vrlo politički korektno vređa Vlahe. Ali u ovom društvu ne važe osnovna pravila, čega je Basara najočitija - jer je najprimitivnija - ilustracija. I nikad ne manjka prostora za grlato glumljenje nekakve doslednosti čoveku prononsiranom i u svojstvu jugonostalgičara i svetosavca; donedavnom kolumnisti "Danasa" pa odmaločašnjem "Kurira" u kom se trudi da skrpi poslednju "bitnu" odbranu "Ninove" nagrade. A pre no što ju je dobio, kako biranim jezikom priznaje: "Pa naravno - zagrajaće neprejebivci - sada osipa drvlje i kamenje na bojkotaše, a "'97. se garantovano osrao po žiriju ljut što nagrada nije pripala njemu. Neprejebivci će, mimo običaja, biti u pravu. Jesam se žestoko osrao (...)."

Pljuvao je Dobricu Ćosića pa mu se izvinio, što mu nije smetalo da mu opet pljuje pod prozor. Doslednost se Basarina bez sumnje ogleda i u tome što je bio član ili javni pobočnik bar šest političkih organizacija u zamahu od izvornog DSS preko DHSS i DS do LDP, "Preokreta" i DPS. Prešao je dug put od Koštuničine maskote pa njegovog nezahvalnog pljuvača preko Tadićevog i Vučićevog poltrona do branioca poslednje evropske, DPS-ove diktature. I pored toga, dato mu je i da grlato glumi demokratu. A kakvog: u svojim kolumnama, sa - ne akademske jer je diplomirani srednjoškolac, već dripačke - visine, poručuje čitaocima koje očito smatra glupima: "ako razumete šta hoću da kažem", "to će vam deda ispričati sutra kad vas stavi na krilo", "mislite o tome"...

Za sve svoje brojne - li - vrline bio je nagrađen poslom ambasadora na Kipru. A kako ga je radio: recimo, po Branislavu Jevtiću, priredio je "diplomatski vrhunac, i međunarodni skandal, kada trešten pijan umalo da bude upucan na demarkacionoj zoni između turskih i grčkih Kiprana".

Ali ne samo da mu se prašta sijaset postupaka i svojstava koji bi sve druge ćušnuli na kakvu zasluženu marginu već se u društvu bez pravila zbog neke opšte slabosti prema njemu kao pravilo nameće najnepravilniji mogući ideološko-moralno-estetski krpež.

Što se Basara više sudara sa sobom, dato mu je da više galami odasvud. A gde god da govori javno, dikcija ovog prefinjenog mislioca zvuči poput oglašavanja zbira bića koja nerazumljivo reže i jednako mrzovoljno krmauču (osim dok je intervjuisao Vučića; tu je koliko je mogao pročistio grlo i sav se smanjio i hrišćanski skrušio. "Bio je to pokušaj da razgovor bude intervju", piše Dejan Jeremić, "ali se on - kao i onaj koji je Basara vodio s tadašnjim predsednikom Tadićem - pretvorio u razmenu istih razmišljanja").
Gde god da pak piskara, jednak je psovač i prostak. Pritom i štagod kraducne, između ostalog termin "srpstvo i čekićstvo" od Predraga Čudića, kom se izvinio pošto je njegov aforizam ne navodeći izvor koristio "mesecima (možda i godinama)". U dirljivo protivrečnom izvinjenju je napisao i sledeće: "Prosto nisam znao (...) ali sam u međuvremenu zaboravio ime autora."

Da li je zaboravio i imena autora koje ne spominje ni onde gde je navodno najmanje sporan: u svojim knjigama? Bude li potrebe, o tome ćemo, već, mnogo šire. Na primer, precizno ukazati na mesta gde se, ne po postmodernom principu intertekstualnosti, kišovski, nego po doslovnom - lopovski - Basara obilato služio tuđom prozom i teorijom. Za početak da kažem da je Paragvajcu Augustu Roa Bastosu iz jednog romana, možda se ipak seća kog, maznuo niz rečenica odnosno deo strukture za svoju "famoznu" odn. "ukletu" knjigu i da je svojski koristio prozu Austrijanca Tomasa Bernharda, čime se kvalifikovao za Roa Bastosa i Bernharda s potresom mozga.
Misli o tome.