TV KRITIKA: Nove serije - i ružno i tužno

U seriji "Klan", Bobana Skerlića, Srbija je opet zemlja zločina, a Beograd ponovo oličenje močvare po kojoj vršljaju zlikovci. Tu nema ničega, osim sirovog i surovog nasilja: teror i pandemija zla. I to je sve. "Ono što smo probali da napravimo je da uspostavimo ironijsku distancu u odnosu na te junake, da im ne dozvolimo da ni na koji način budu heroji i reperi za ugled, a da opet sačuvamo simpatije gledalaca koje ostaju sa njima", veli autor.

Ništa od toga, nego sve sasvim suprotno. "Ova serija ne koketira sa kriminalom i ne glorifikuje ga. Ona kriminal ne stavlja na pijedestal već ga razotkriva, demistifikuje, i glavne 'antijunake' predstavlja onakvim kakvi oni jesu: uplašeni, beskrupulozni, bahati, alavi, nesigurni, impulsivni, emotivno rastrojeni, moralno osakaćeni...", dodaje jedan od glumaca. Nema nikakve "ironijske distance", ni traga od nekog humora o kome govori Skerlić, sve je uprošćena apologija nasilja, a njeni akteri uistinu jesu beskrupulozni, bahati i moralno osakaćeni.

Odavno nismo sreli ovako antipatične likove. Potanko se tu izlažu metodika zločina, tehnika ucene, arsenal pretnji, mrcvarenje žrtve, "crtanje mete", izvođenje ubistva, uklanjanje dokaza, rečju, hladnokrvna primena vladajućih zakona podzemlja.

Serija bi mogla da nosi naslov ili podnaslov, "Uvođenje u zločin", jer detaljno edukuje neki, zamišljeni, kriminalni podmladak, koji po favelama i blokovima, uz nedovoljne vrste i količine alkohola i opijata, jedva čeka da bude regrutovan i bačen u pokolj na asfaltu. Osim opisanog, u seriji nema ničega drugog.

Pitamo se dokle će prvi kanal Javnog servisa Srbije, zasipati gledalište veličanjem mraka, kojim ga izdašno snabdeva produkcija "Fajerflaj", očigledno specijalizovana za ovakve rabote. Ako srpsko društvo zaista "počiva na matrici zločina", kako misli i reditelj Srđan Dragojević, onda je "Klan" prava pokazna vežba, uzor te Srbije, koja još i samu sebe prezire.

Pre gotovo četvrt veka, Skerlić se kretao u istom tematskom i žanrovskom okviru u filmu "Do koske" (1997); kao što se vidi, nije makao ni korak dalje. A i zašto bi, kad se ni danas od njega i ne traži ništa bolje.

Malo lepšeg svetla pokušala je da unese serija "Kamiondžije d.o.o", pokojnog Gordana Mihića, u režiji Filipa Čolovića, koja je htela da osveži suvenire na "Paju i Jareta", Pavla Vuisića i Miodraga Petrovića Čkalju iz sedamdesetih i zatim osamdesetih godina prošlog veka - drage stare likove iz nekog drugog vremena i od nekog drugog Mihića, omaž jednom iščezlom svetu, koji je nekada plenio srca gledalaca. Kultna serija, sećanje na dva velika glumca i sjajnog reditelja Mila Đukanovića, trebalo je da garantuju uspeh.

Ali ovaj rimejk, nažalost, nije uspeo. Tražio je mnogo više umešnosti, mašte i truda. Ono što je nekad imalo harizmu autentičnosti i što je odisalo svojim vremenom, pitkim humorom i empatijom za malog čoveka, ovde je teško funkcionisalo.

"Sve je isto, samo njih nema", bio je odsutni lajtmotiv ove serije, nepovezanih skečeva, praznjikavih doskočica, nepostojećeg zapleta, nemuštog govora i beskrvnog dijaloga dvojice glavnih likova, koji je trebalo da podsećaju na uzore, ali da donesu svoje vreme i neki novi svet. Nisu ga doneli, ostali su da tumaraju bespućem izgubljenih uspomena.

Bio je to dramaturški krpež, koji je jedva izdržao svoj tajming: sve se vuklo nepodnošljivo dugo, često bez smisla, pa su likovi delovali tužno u svojoj nemoći. Događalo se i nešto čega je najbolji naš scenarista Mihić ranije umeo dobro da se čuva: mali čovek nije duhovna sirotinja, nego je najveći kad otkriva svoj skriveni poetski svet. Humor i tragizam društvene margine, po čemu pamtimo Mihićevo delo, ovde nije dosegnut.

Jedina svetla tačka ovog preduzeća bio je Nenad Jezdić, očigledno veliki glumac našeg vremena, čiji je "Baja" uspeo da se trgne od stereotipa. Jezdić je, snagom svog talenta, našao snage da naročito oboji povereni lik i od njega vremenom stvori uverljiv dramski karakter.