ŽIRI "NINOVE" NAGRADE JE NEKOMPETENTAN: Aleksandar Gatalica tvrdi da pisac ima obavezu da bude uvek provokativan
NA pitanje gde su granice umetničke slobode, odgovor je jednostavan: tamo gde počinje i završava se dobra knjiga. Ukratko: ako je Svetislav Basara napisao nezaboravan roman, koji će ostati beočug u istoriji srpske književnosti, onda ne samo da mu je sve oprošteno, nego je u takvom romanu i to upravo tako moralo biti. Ako, pak, nije, onda će mu presuditi sam roman, surovo i nemilosrdno - i u tome ne treba bilo ko da mu pomaže.
Foto P. Milošević
Ovako, u razgovoru za "Novosti", pisac Aleksandar Gatalica, dobitnik "Ninove" i mnogih drugih nagrada, među kojima je i "Meša Selimović", komentariše da li je Basara prešao granicu umetničke slobode "okomivši" se u romanu "Kontraendorfin" na Desanku Maksimović. Basarino "viđenje" velike pesnikinje u romanu koji je upravo ovenčan "Ninovom" nagradom otvorilo je pitanje o granicama umetničke slobode, posebno kada je reč o ličnostima koje su ostavile neizbrisiv trag u našoj kulturi.
- Naravno da i mimo korica svi oni koji veruju i neguju panteon srpskih nacionalnih veličina imaju pravo da budu uvređeni, ali oni, bar kada je reč o "Kontraendorfinu", o tome neće odlučivati, već jedino roman sam - kaže Gatalica.
* Da li pristojnost i osnovna humanistička načela važe i za romanopisce?
- Pa, znate šta: pisac je obično pristojan, zato što je osetljiv i sklon sažaljenju, ali nije uvek tako. Pisac u principu nije obavezan ni na šta, pa ni na humanistička načela. Moj profesor Zoran Gavrilović na svojim nezaboravnim predavanjima učio nas je da se estetika nikad ne bavi zapravo etičkim pitanjima, već se jedino buni kada u romanu nešto ispada loše, pa bez obzira na to da li se pisac služi humanističkim ili nekim drugim principima. Ipak, treba kazati, kako je književnost pitanje čovečnosti pre svega, onda je teško zamislivo da oreol lepote dobiju surove, gnusne, fetišističke ili druge stvari, odvratne velikoj većini ljudi.
Foto P. Milošević
* Neki kritičari smatraju da dobri pisci imaju pravo na provokaciju. Smatrate li da se i u tome mora imati mera?
- Pisac ima obavezu da bude provokativan. Ipak, treba da osmotrimo taj izraz. Ako pod provokacijom podrazumevamo nešto mrsko ili primitivno, onda to ne treba piscu; ako, pak, pod provokacijom podrazumevamo ono što će čitaoca naterati da se zamisli, onda je to gotovo obavezno. U načelu, glupo je reći piscu: budi provokativan, ali do neke mere. Da li je pisac neka baka koja mora da razmišlja kako da se oblači za svoje godine? Da li je pisac dobar dečko iz dobre kuće koji ne sme da opsuje?
* Prošle godine dali ste podršku potpisnicima peticije koji su bojkotovali "Ninovu" nagradu, uz napomenu da biste dali još jednu priliku ovom priznanju. Šta biste sada rekli?
- Sada bih rekao isto što i prošle godine: žiri u ovom sastavu je nekompetentan i pristrasan. Ovo drugo vuče poreklo iz ovog prvog. Niko tako ne voli da prevaspitava književnost kao ljudi koji malo znaju o njoj. Poslednjih godina smo se naslušali pridika od jednog filozofa, jednog pesnika, jedne novinarke i jednog urednika časopisa, kojima predsedava jedan kolumnista, kako je srpska književnost u krizi, kako se pišu loši romani, kako im na sto dolaze samo "potrošene poetike". Žiri mora da se menja da ovakve laičke gluposti ne bi više bile argument. Ali i da se ne bi dešavalo nešto što se već uočava, a to je da se pravi foto-robot poželjnog pisca, poželjne tematike, pa i poželjnog dobitnika. Ne volite istorijske romane? Ne volite romane sa nacionalnom notom? Koga je briga. Ako je najbolji roman i takav, vi ste, kao žiri, dužni da mu dodelite "Ninovu" nagradu, to je jedino što se od vas očekuje, ako ste barem tako dobri čitaoci za kakve se izdajete.
PIŠEM U GLAVI
* U KOJOJ meri je pandemija promenila vaš ritam života i ostavila traga na vaše stvaralaštvo?
- Ova pošast jeste promenila ritam moga života, ali nije ostavila - osim po ovoj tematici - praktično nikakvog traga na moje radne navike, jer za mene pisanje počinje i okončava se u mojoj glavi. U tom pogledu mi je dosta jednostavnije da se organizujem i čak, na neki način, tu u glavi i napišem roman, jer ne moram da sedim na jednom mestu i ne moram da počinjem pisanje na čuvenom "belom listu hartije".
* Prilično haotičnom stanju na našoj književnoj sceni doprinosi i veliko odsustvo kompetentne književne kritike...
- Tu ne vredi mnogo plakati. Kritika je izgubila tlo pod nogama u novom veku, ne samo kod nas nego i u svetu. U okolnostima u kojima su sve informacije dostupne, nema mnogo mesta za tumačenje bilo čega, pa ni literature. Sve je nekad bilo drukčije: kritika je bila uvod u čitanje, objašnjavanje nedostupne knjige i neka vrsta tutorstva koje je nekad imalo plemenite ciljeve, ali češće ideološke. Treba žaliti za pravom kritikom, ona bi i danas imala svoje mesto, ali mora da se menja. Svi pisci u novom veku su shvatili da postmodernizam znači potpuno odustajanje od sveznajućeg pripovedača. Mi se danas mešamo među svoje likove i glumimo svakog od njih. Nešto slično moraju da shvate i kritičari: oni treba da se spuste sa Parnasa nedodirljivog autoriteta i postanu narodni tribuni na društvenim mrežama.
* Šta u tim okolnostima učiniti da se "Ninovoj" nagradi sačuva obraz?
- Čuvanje obraza "Ninove" nagrade nije moguće ukoliko o njoj odlučuju ljudi koji je shvataju kao sredstvo borbe na političkom polju. Sastav žirija je presudan. O njemu olako odlučuje jedan čovek, i sam nekompetentan. Potrebno je naći petoro ljudi koji ne mogu sebe sprečiti da ne glasaju za najbolji roman čak i ako je on potpuno različit od njihovih poetičkih ubeđenja. Ako takvih pet idealnih sudija nije moguće naći, onda, gospodo, izaberite dva člana koji vole ćirilicu, dva koji vole latinicu, a petog možete i među onima koji vole jugoslovensko pismo.
* Uskoro izlazi vaš novi roman "Zalutali u dvadeset peti čas" koji počinje i završava se usred pandemije: ove 2020. godine. Da li je konkretan povod bila korona?
- Da, svakako da sam i ja hteo da uvedem ovu potpuno romanesknu situaciju u svoj roman. Čudim se da to pre mene niko dosad nije uradio. Roman počinje pričom jednog običnog našeg momka u Briselu, koji nakon nedelja izolacije i gladovanja izlazi na ulice grada u kojem živi kao gostujući radnik i tu ugleda čoveka koji je zacelo njegov dvojnik. I mnogi drugi u ovom romanu dobiće one koji će ih izgurati iz ova dvadeset četiri časa i ugurati u neki dvadeset peti. Gledao sam literaturu o topici srpskih romana i nisam našao nijedan koji se pretežno bavi temom dvojnika koji isteruju ljude iz ovog života. Tema, čini mi se, obećava napet roman.
* Od poslednje knjige napravili ste višegodišnju pauzu. Šta je bio razlog?
- Rekao bih da nije reč o pauzi. Čim završim razmišljanje o jednoj knjizi počnem da mislim o novoj, ali znate šta: čak ni raspisanim piscima nije lako da izbace slojevit roman brže nego na nekoliko godina. To je, pre svega, pitanje ambicije. Ako želite da napišete roman "rekla-kazala" sa dosta prepisanih hronika svakodnevice, onda to možete raditi i na šest meseci. Ako, pak hoćete da svakim romanom ostavite neki trag, najpre na svom putu pisca, onda je višegodišnje planiranje, čitanje literature i pisanje, neophodno. Rezultat je nešto što je objekat lepote iza kojeg možete da stanete. Iza novog romana stajem kao iza nečeg što je među najboljim knjigama koje sam dosad napisao i to me čini srećnim.